Породица Николић од корпи од прућа хране девет уста

Љиљана Алексић
Породица Николић од корпи од прућа хране девет уста

Бијељина - Рукотворине од врбовог прућа некада су красиле многа семберска домаћинства, док данас корпарство, као и многи други занати, полако изумире.

Овим необичним послом баве се само ријетки зналци, а међу њима је и деветочлана породица Николић из Шапца, која у Семберији зарађује "кору хљеба" већ три деценије. У кругу Агротржног центра у Бијељини ових дана може се видјети занимљива слика. Цијела породица на једном мјесту плете и продаје корпе. Отац, мајка, син, снаха и петоро малишана који трчкарају около. Може се рећи, номади 21. вијека.

Милисав, глава породице каже да живе на релацији Шабац-Бијељина. Први пут је Семберију посјетио прије 30 година када је при повратку из Хрватске, гдје набавља пруће, прошао кроз Бијељину. И од тада јој се сваке године враћа.

- Многи Семберци нас познају, поздрављају и прозборе са нама. Долазимо углавном на прољеће пред почетак сезоне, а ове године смо поранили - каже Николић.

Он каже да у Бијељини радо купују њихове рукотворине.

- Највише купују пред сезону пољопривредних радова, када је берба поврћа и кукуруза - рекао је Николић.

Вођен паролом "Ко ради не боји се глади", каже да за хљеб часно зарађује, чему је научио и своју дјецу, а сад учи и унучиће. Овај занат је упознао у Аустрији још давне 1971. године, када је као младић радио у тамошњој корпари, гдје је испекао занат.

Николићи живе номадским животом, а из године у годину расте број чланова ове породице. Некада је у Бијељину долазио сам Милисав, продавао је на сточној пијаци. Тајне заната је пренио на друге чланове, а сада је поносан што им је то постао породични бизнис.

- Није лако радити у оваквим условима, често спавам у комбију, али ипак волим свој посао. Важно је да поштено радимо и да знамо док је ових прстију и прућа да нећемо бити гладни - каже Милисав показујући изгребане радничке руке.

И његова супруга Јованка савладала је вјештине овог заната.

Док смо разговарали са Милисавом она је исплела корпу. Њене спретне руке лако су савладавале дуго и тешко пруће.

На наше питање да ли је напорно, одговара, "како да није, али мора се радити и нахранити девет уста".

- Сада радим много брже него на почетку. Дневно могу да направим четири до пет корпи, можда бих и више направила да то радим у бољим условима, код куће - каже Јованка Николић и додаје да поред љепоте предмети од прућа треба да имају и чврстину како би могли деценијама да трају.

Индустрија прегазила занате

Милисав Николић каже да радо памти неке боље године када се од продаје корпи могло више новца зарадити.

- Осим труда, за ручно исплетене предмете треба и много времена. Данашња индустрија у којој се све ради машински је "прегазила" старе занате. Многи ће радије купити јефтине предмете из Кине, него домаће и боље - казао је Николић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана