Полажајник Тихомир Ујић срећу у кућу уноси већ 71 годину

Част да постане полажајник Ујићу је припала још давне 1946. године, од када није прекидао ову традицију. И данас, када дубоко гази девету деценију живота, овај старина улогу полажајника обавља достојанствено, поштујући све обичаје.

- За полажајника ме именовао мој стриц Светозар, звани Јован, за кога ни сада не знам зашто је имао такав надимак. Мој отац Гојко је погинуо пред крај ратне 1945. године, а већ догодине стриц је затражио од моје мајке Милеве да пођем очевим путем и будем вјесник доласка Божића - испричао је Ујић, који је био најстарије од троје дјеце у породици.

Додао је да је његов отац годинама био полажајник.

- Иако млад и неискусан, јер сам имао свега 14 година, у опанчићима и слабо одјевен, прихватио сам се ове обавезе. У почетку стриц ме је варао и први посипао житом, али временом и сам се испраксао и све чешће сам га изненађивао и први посипао житом - прича Ујић.

Додаје да је то надмудривање из године у годину прерастало у право такмичење ко ће кога први посути житом.

- Отишло се дотле да је стриц, због тога што није имао сат у кући, свог пијетла увече унио у кућу да га пробуди. Будио се на трећи пој пијетлова око три сата ноћи, али пошто је промијенио мјесто спавања, пијевац се ту ноћ уопште није јавио. Дошао сам до стричеве куће, а укућани су још спавали. Кад сам покуцао настала је права јурњава. Да није био Божић и заоблица, како се код нас зове испечено јагње на ражњу, пијевац би сигурно завршио у бакрачу - са смијехом прича он.

Или, додаје, с обзиром на то да је стриц имао петоро дјеце, једне године све их је ангажовао да прате кад ће доћи полажајник.

- Сва пажња била је усмјерена на пут којим је требало да дођем. Међутим, ја сам се томе надао, те сам отишао на другу страну и ушао на споредна врата, па сам опет први посуо житом стрица и укућане - испричао је Ујић не скидајући смијешак.

Долазак у стричеву кућу значио је његовање обичаја.

- Прво сам сједао пред ватру. До педесетих година прошлог вијека било је то на огњишту, а затим су дошли шпорети. Док смо били сиромашнији домаћица би полазника загртала поњавом, а касније деком или јорганом. У ватру сам стављао преостале бадњаке, који се код нас зову весељаци. Обавезно се то ради у рукавицама, јер голе руке, без рукавица, слуте на голо љето - испричао је старина.

Машицама у шпорету ударао је по нагорјелим бадњацима, уз благослов домаћину и укућанима говорећи здравицу: "Колико варница, толико у домаћина у кеси парица, у кући дјечице, оваца и стоке у тору, здравља и весеља у кући…". На крају, полажајник "парицом" закити огњиште или шпорет.

- И тако ево прође већ седам деценија. Стриц је отишао на онај свијет, а традицију смо наставили ја и његов син Раде и сада унук Немања. Ако Бог да кућу мога Рада и његових полазићу и уз овај Божић. Биће то моја 71. најава овој породици доласка Христовог рожденства - рече Ујић.

Превођење

Старина Ујић каже да домаћин има још једну обавезу, превођење полажајника. То се ради око Малог Божића, односно Православне нове године. Тада се припрема вечерња трпеза, за коју домаћица уз десну плећку са заоблице испече колач, којим дарује полажајника уз неку одјећу. Некада је то било платно или назувице, пешкир, а сада се дарују и кошуље. Ујић каже да се на превођење полажајника зове и шира фамилија и све то "залије" куваном ракијом или вином.

- Код нас уз превођење полажајника има и једна добра пракса. Домаћин и полажајник наискап пију по већу чашу ракије уз укрштање руку. Та чашица зна и оборити људе. Мени се, колико се сјећам, није дешавало да завршим под столом, али сам са доласком кући увијек добро спавао - казао је Ујић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.