Петар је са 14 година отишао у рат, након рата изгубио је скоро све

У Одбрамбено-отаџбинском рату, борећи се на првим линијама фронта, преживио је тешко рањавање. Након рата оболио је од Кронове болести, а затим доживио трагедију у којој је остао без сестре и мајке, пренису РТРС.

Пожар који је у дому Петра Авдулаја букнуо изненада, на Бадње вече 2016. године, однио му је све што је имао. Остао је без сестре и мајке које су му биле једини ослонци у животу. Сам, без игдје икога... Крхког здравља и без крова над главом. Тог момента почела је истинска агонија овог храброг човјека, хероја, кога живот није мазио.

У Козарској Дубици нема човјека који није чуо за његову животну причу. Петар је један од најмлађих бораца Војске Републике Српске.

Не желећи да напусти пријатеље у невољи у ратној стихији обрео се као тринаестогодишњи дјечак. Са 11. дубичком бригадом, као курир, прошао је најтежа ратишта.

- Отишао сам из 8. разреда у добровољце још 1991. године. Са својим Другим пјешадијским батаљоном, учествовао сам у свим ратиштима на Коридору. Дакле од Дервенте, до Брчког. Прошао сам сав ратни пут свог батаљона - прича Петар.

Пред сам крај рата, на задатку је тешко рањен у главу. Неким чудом је преживио.

- Доктор ми је рекао када сам дошао себи да сам од хиљаду један случај. Пошто ме је метак погодио у грло, ту је и остао. Имао сам унутрашње крварење, али су ме успјели спасити - прича Петар.

А онда је дошао дуго очекивани мир. Чињеница да је борба завршена, свим борцима донијела је неописиво олакшање. Свима осим Петру Авдулају. Вриједног, способног младића, који није бирао послове како би прехранио породицу, у миру је задесила страшна несрећа. Петар је дуго осјећао болове у стомаку уз крварења, а након бројних претрага, установљена му је дијагноза.

- Када сам урадио колоноскопију и патолошки налаз рекли су ми, у ствари, доктор ми је рекао кад сам дошао по налаз, након неких 17 дана - "Петре, није рак, али би боље било да јесте. Имаш тешко обољење дебелог цријева, то је Кронова болест и постоји једна велика рана која страшно крвари... Мораш бити свјестан да је то болест којој у читавом свијету нема лијека" - присјећа се Петар ријечи које су му промијениле живот.

Те 2009. године почела је његова борба за голи живот. Крварења су била ужасна. Болест му није дозвољавала да ради. Остао је са 213 марака мјесечне инвалиднине. Упркос свему, није се предавао. Понос Петру није дозвољавао да одустане. Не говорећи ником за своју болест, радио је најтеже физичке послове на надницу и тако додатно погоршавао своје здравствено стање. Добио је и дијабетес. Иако тешко, некако је функционисао до кобне Бадње вечери.

Некон што је изгубио сестру и мајку и остао без крова над главом, Петар је дошао у готово безизлазну ситуацију. Комшије су му уступиле кућу у којој тренутно борави. Самоћа му најтеже пада. А болест све више узима маха. Под сталном је терапијом. Успјеха, међутим, нема.

- Постоји шанса да се излијечим, да одем у Русију, да се замијени комплет цријево, али то кошта 100.000 евра. Ја то никад у животу нећу имати - каже Петар.

Иако је сам, Петар није заборављен. Често га обилазе ратни другови. Они најбоље знају колика је његова жртва и заслуга. Организују се, помажу му колико могу. Често прикупљају новац за Петрове лијекове и контроле у Београду. Не допуштају да се овај дискретни херој, који се достојанствено носи с многим животним недаћама, осјети запостављено и заборављено.

- Он је један поносан момак који не тражи помоћ, чак сам иде кад треба неком нешто помоћи, увијек је на руци да прискочи у помоћ. Ми му помогнемо колико можемо, али и ми смо у сличној ситуацији као и он, овдје се сиромашно живи - каже Петров комшија и саборац Милан Котлић.

Предсједник мјесне Борачке организације Кнежица Зоран Родић каже да Петар заплаче сваки пут када му предају прикупљени новац, који је најчешће у симболичном износу.

- Њега је срамота да прими новац, па га молимо - "Петре узми, то је за лијек". Једва пристане.. То дијете је толико поносно да је то невјероватно - истиче Родић.

Петар каже да комшије увијек помажу, свако одвоји онолико новца колико може.

- Скупљали су између себе колико су могли, мада је мени послије неког времена постало тешко. Постало ми је срамота. Осјећам се као просјак. Јесам ли заслужио као најмлађи борац и јединствен случај, не само зато што сам најмлађи борац и што сам прошао многа ратишта и што сам рањен и што сам оболио, него што сам доживио и породичну трагедију и што сам изгубио и свој кров над главом, да овако живим - пита Петар.

Да је Петар заслужио и више и боље, сматрају и у дубичкој Борачкој организацији. Покренули су иницијативу да му се обезбиједи адекватан кров над главом. По могућности негдје у близини града, како би му љекар био ближе, јер Петар нема ни аутомобил којим би у хитним случајевима могао да дође до Хитне помоћи у Козарској Дубици, удаљене 15-ак километара.

- Ми у Борачкој организацији опредијељени смо да Петру помогнемо и обезбиједимо му кров над главом. Обратили смо се БОРС-у, с једним ширим образложењем и потребном докумнетацијом гдје тражимо да БОРС путем Министарства рада и борачко-инвалидске заштите и наше локалне заједнице, нађе дио средстава. И поред тога, да укључимо и предузећа и установе које желе да учествују у акцији. Такође, желимо да укључимо све људе добре воље. Отворићемо један посебан рачун за помоћ при стамбеном збрињавању нашег најмлађег борца Петра Авдулаја - каже Драгољуб Ћибић, предсједник БО Козарска Дубица.

А Петар, упркос тешкој животној причи, остаје досљедан својим животним идеалима. Не жели да одустане. Уколико би вријеме могло да се врати у онај период када је као дјечак морао да донесе једну од најтежих одлука у животу, Петар, каже - не би одступио нити један милиметар. Поново би урадио исто!

- Ово што сам урадио за своју државу и народ - урадио бих опет! Бих, јер су сви моји били борци! Нисам пркосан, али осјећам се заштитнички. Увијек бих заштитио свој народ - прича Петар, несаломљивог духа и храброг срца.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.