Отац Методије, игуман манастира Гомионица: Обнављајући храмове - обнављамо себе

“Кроз обнову наших светиња обнавља се и сав наш народ”, истиче отац Методије.

Током посљедње обнове од 1993. до 1998. године, каже он, видјело се много трагова паљевине и уништавања из турског времена, па је много тога санирано и враћен првобитни изглед.

Велико повјерење народа у светиње

Отац Методије сматра да су храмови народу и даље гарант оног доброг, великог, светог и узвишеног, те мјеста гдје човјек треба да тражи и може пронаћи душевни мир.

“Видимо то и по обраћању нашег народа, колико је његово повјерење у светиње и у своје свештенике са којима жели да подијели и своје највеће тајне и муке”, наводи отац Методије.

Он додаје да је Гомионица један од ријетких манастира у којима од настанка није прошло више од осам година, а да некога није било у њему, те да је то велики благослов.

“Иако народ можда није довољно црквен да би сваке недјеље посјећивао цркве и храмове, ипак манастир за све њихове потребе, духовне и остале, јесте велики ауторитет”, каже отац Методије.

Посветити се ближњима

Он поручује свим људима да, ако желе да имају прави однос са Богом, треба да се посвете више ближњима, а на тај начин и самима себи.

“Данашњи човјек 21. вијека је раслабљен, слаб и засигурно много више болеснији, јер га много тога више окружује и много тога му је доступније него раније. Све то га одвлачи од Цркве, од Бога. Да би то поправио, човјек мора много више да размишља, да ради на себи, да схвати откуда он ту, баш у овом свијету и баш у 21. вијеку”, упозорава отац Методије.

Он напомиње да је Господ човјеку свашта дао, да му буде од помоћи, али да мора да схвати да не треба да робује ничему, него да буде свјестан да је он круна Божијег стварања.

Отац Методије каже да га радује сваки човјек који уђе по било којем питању у храм. “Такав човјек има перспективу да настави даље да ради и да се труди и сигурно ће доћи до истине. Важно је само да са њим може да се разговара. Јер, са очајним човјеком не можете ништа да проговорите, нити да допрете до њега ни на који начин”, наводи отац Методије.

Сваки човјек, наглашава он, треба да препозна себе, да зна шта хоће, шта тражи, и Бог ће му то дати. “Стара изрека каже стрпљен-спасен, а тако је протумачено и свето јеванђеље, које нам каже жБог се гордима противи, а смиренима даје благодатж и заиста је тако”, наводи отац Методије.

Са друге стране, каже, жалости га када се не може допријети до младог човјека, када не зна шта хоће, те када види да из ових крајева одлазе млади и они који морају, али и они који немају потребу за тим.

Музејска поставка у манастиру Гомионица, тамошњу школу похађао Петар Кочић

У манастиру Гомионица ове године отворена је и музејска поставка. Музеј је смјештен у објекту у којем је прије Другог свјетског рата била манастирска школа коју је похађао и овдашњи писац Петар Кочић, а која је срушена 1941. године, када су ове просторе бомбардовали њемачки авиони.

“Након завршетка рата, стално је постојала потреба за обновом ове зграде, али и за отварањем Музеја, а тек 27. јуна 2010. године освештани су нови темељи на истом мјесту гдје је стара зграда разрушена”, каже отац Методије.

Према његовим ријечима, нова зграда има исти распоред као и стара, те је Музеј смјештен на мјесту горње учионице. Садржи око девет рукописних књига од 14. до 17. вијека, затим око 50 штампаних књига, нарочито руских издања из 17, 18. и 19. вијека, као и неколико крстова, филигранских радова, те петохљебница, као и готово све иконе које су биле на манастирском иконостасу од 15. до 19. вијека.

“Почетком Другог свјетског рата сви монаси су страдали у манастиру, тако да је комшија, који је био прост, честит српски сељак, сада већ покојни Душан Козомора са породицом схватио да се ту налазе вриједности које треба сачувати. Покупио их је у неколико џакова и током рата сакривао и чувао од разноразних војски које су пролазиле овим просторима, те након рата предао управи манастира”, наводи отац Методије.

Тако је, додаје он, захваљујући и пожртвовању, али и свијести тог човјека сачувана ризница овог манастира.

“Многе ствари су остале у цркви манастира, који кроз историју на срећу није спаљиван, али јесте пљачкан и одношено је што се стигло однијети. Постоји списак ствари из 1901. године од којих су многе нестале послије Другог свјетског рата, што значи да су завршиле ван нашег дома”, рекао је Методије.

Све те вриједности које су сачуване, каже он, данас су изложене у Музеју и свако ко жели може доћи да их погледа.

“Трудимо се да ове експонате чувамо и одржавамо, али нам проблем представља што нас је све мање, јер у манастиру живе, раде и труде се монахиње које су већ у годинама, те морамо понекад неког да доведемо да нам помогне”, истиче отац Методије.

Да би све то, каже он, било онако како треба да буде, чисто, уредно и чувано, потребна су средства, али и за додатну потрошњу струје, јер је за експонате битно да температура ваздуха у просторији увијек буде једнака.

“Одлучили смо се да не наплаћујемо улаз, али смо поставили кутију у коју свако ко нађе за сходно и потребно може да остави прилог за одржавање Музеја и ми то врло радо прихватамо”, наводи отац Методије и истиче да би било добро и када би се мало више увезали са туристичким организацијама које би онда могле да упуте посјетиоце овом здању.

Он додаје да би то требало да буду најављене посјете јер му је жеља да угости посјетиоце да се осјете добродошли и као код своје куће.

Историјат манастира - непрестано надметање рушитеља и градитеља

Отац Методије каже да нема правих трагова када је и како настао манастир Гомионица, те да је први писани помен о овом храму из 1540. године, гдје се манастир помиње под данашњим именом Гомионица и под другим Залужје.

Он наводи да се у турском попису из 1560. године помиње игуман Андреј, који је 24 године старјешина манастира Гомионице, због чега се и сматра да је манастир основан прије 1536. године.

“Кроз историју до 1941. године то је био мушки манастир и на основу више помјеника постоје подаци да је у 16. вијеку било више од 20 свештеномонаха. Толико монаха у манастиру говори да су монаси држали велику парохију, која је обухватала вјероватно читаву данашњу Мањачу, те Змијање”, истиче отац Методије.

Када је ријеч о животу и раду у овом манастиру, он каже да је познато да је крајем 16. и почетком 17, па све до 19. вијека ту била велика преписивачка радионица у којој су монаси преписивали књиге.

Најстарија књига преписана у Гомионици, према његовим ријечима, јесте Јерусалимски Типик из 1599. године, која се са другим књигама и драгоцјеностима сада налази у румунском Араду, гдје су доспјеле са монасима 1690. године, за вријеме Прве велике сеобе Срба.

“Чак један гомионички крст окован у Сомбору, а настао трудом јеромонаха Атанасија гомионичког, данас се налази у Лондону и употпуњује музејску збирку”, истиче отац Методије.

Он додаје да то све указује да се на том простору водило непрестано надметање рушитеља и градитеља, али да је на сву срећу побиједило градитељство.

“У нашем храму најстарије су фреске из 1580. године, сачуване у куполи манастирског храма, затим живописи из 1868. и 1870. године настали као посљедица опљачкане, оскрнављене и спаљене цркве и свједоче о тешким и смутним временима”, наводи отац Методије.

Како Турци однесу бакар са храма, исте ноћи га неко покрије

До Другог свјетског рата забиљежено је још неколико сеоба, у којима су монаси морали да напусте Гомионицу, али отац Методије каже да је увијек неко остајао и гледао да, када Турци однесу олово или бакар са храма, већ исте ноћи покрије храм, па и обичном папрати, само да не прокишњава и не пропада.

“То прегалаштво је битно јер је много тога остало сачувано и до наших дана. Неко је овдје увијек био, све до 1941. године, када почетак рата гута читаво братство и њих пет монаха са игуманом Серафимом Штркићем мученички је тада страдало”, прича отац Методије.

Тако, послије више од 400 година, каже он, Гомионица престаје да бива мушки манастир.

“Први пут у историји, 1948. године, у празну и опустошену Гомионицу долазе три монахиње, православне Украјинке, којима је на почетку било веома тешко, јер народ није навикао на монахиње, али су их људи убрзо прихватили будући да су биле вриједне и радне”, каже отац Методије.

С временом се број сестара повећава, од 1955. године у манастир долазе дјевојке из ових крајева, те су се до 1963. године сабрале 23 сестре, а прва монашења била су 1959. године, те је за двије вечери владика Василије замонашио 11 сестара.

Гомионица је, каже отац Методије, у то вријеме процвјетала, те од 1960. године постаје расадник монаштва, одакле сестре одлазе у манастире у различите крајеве.

“И данас је манастир женски, али је сестара много мање - седам монахиња и двије искушенице. Много је већ старих сестара, али је најбитније да је манастир жив, те да сваки дан богослужимо”, наглашава отац Методије.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.