Невјероватан животни пут шумарског инжењера Саве Којадиновића из Рудог: Чита без наочара и вози “заставу” у десетој деценији

Љубав према природи, музици, дружењу и свему ономе што обогаћује дух можда је најзаслужнија што би овом дипломираном шумарском инжењеру у позним годинама на енергији могли да позавиде и много млађи.

Још без наочара чита новине и вози аутомобил, а задовољство и осмијех и даље красе његово лице. И то с дебелим разлогом, јер је живот обогатио низом догађаја који не само да су имали позитиван учинак на њега као особу него и средину у којој је живио и радио.

- Мој почетак је у Мокрој Гори давне 1928. године на граници сада држава БиХ и Србије, односно општина Вишеград и Ужице. Иако сам био једанаесто дијете у сељачкој породици, у краљевој Југославији завршио сам основну школу и уз велико одрицање цијеле породице и властити напор започео средњошколско образовање у ужичкој гимназији. Сјећам се да сам ради уписа у школу подруку са оцем као дјечак морао пјешке прећи готово 50 километара од наше Мокре Горе до Ужица. Отац ми је нашао и неки станчић за чију мјесечну кирију је морао продавати три овце. Од тога га је спасла једна рођака која је живјела на Белој земљи, али сам ја до школе морао пјешачити по осам километара и у једном и другом правцу - присјећа се чика Саво, како га одмиља зову његови суграђани.

Нажалост, гимназију није завршио, јер је рат умијешао своје прсте.

- Учење је прекинуо рат и умјесто књига у руке ми је доспјела пушка. Као скојевац и партизански борац 1945. стигао сам до Зиданог моста у Словенији при гоњењу окупатора и његових помагача - казао је он.

Након демобилисања наставио је школовање у Ужицу, а затим у Београду.

- Једно ферије у школи запала ме је смјена на СОРА Шамац - Сарајево. Уз обиље жуљева на рукама вратио сам се као ударник - рекао је Којадиновић.

Занимљиво је да је студије шумарства почео у Београду, а због вербалног сукоба са професором дендроментије окончао га у Сарајеву. Као млади шумарски инжењер прво запослење 1957. године добио је у Вишеграду, а двије године након тога по потреби службе премјештен је у Рудо, у којем је вишеградска шумарија имала радну јединицу.

- У Рудом сам рачунао да ћу кратко остати. Али, пошто ми планирамо, а Бог одлучује, ја сам то мало мјесто које граничи са општином Прибој и Чајетина из Србије заволио, а Руђани мене. Мамиле су ме, богами, и Руђанке и воде Лима, али и непрегледне голети Варде, Обле главе, Каљавог брда, Сјенокоса и других брда и ја сам, као шеф шумске управе посебну пажњу посветио њиховом пошумљавању - присјетио се Којадиновић.

Од 1959. и његовог доласка у Рудо до пензионисања 1996. године у његовој организацији и личним учешћем на свакој акцији засађено је више од 11 милиона садница, углавном црног бора коме су руђанска брда и долови прадомовина коју су људи најчешће непажњом скрнавили.

Још док је био дијете, Саво је показао склоност ка пјевању и свирању. Како је растао, расло је и његово интересовање за пјесму и свирку на хармоници. Усавршио их је током средње школе и на факултету у Београду. Као већ “печен” музичар и пјевач, свирку и пјесму наставио је у Сарајеву са познатим Исметом Алајбеговићем Шербом и у друштву Наде Мамуле, Заима Имамовића, Сафета Исовића и других тадашњих звијезда Радио Сарајева и југословенске естраде.

Са репутацијом врсног хармоникаша и солидног пјевача народних пјесама у Рудом је био утемељивач КУД-а “Младост” са којим је као члан и стручни руководилац, како рече, обишао Европу уздуж и попријеко.

Није Саво само садио борове и радио у КУД “Младост”. Био је и успјешан предсједник руђанског СУБНОР-а и организатор прослава у знак сјећања на 22. децембар 1941, познатији као Дан ЈНА, када је у Рудом формирана Прва пролетерска бригада НОВ и ПОЈ, али и других манифестација.

Посебно поглавље у његовом животу је лов. Од трофеја је сачувао по једну кожу лисице и куне златице. С разлогом, јер је кожа куне, сјећа се он, коштала 1.500 ондашњих динара, а лисице 800, док је овца продавана за 100 динара.

У Рудом је Саво и “слободу изгубио”. Оженио се тадашњом руђанском љепотицом Хафизом (Лисица). Нажалост, дјеце нису имали. Хафиза је умрла прије петнаестак година, а Саво и даље живи у Рудом. Стан му је у згради шумарије, одакле и даље “контролише” збивања у шуми и око шуме.

- То је моја “професионална болест”, али и лијек - са смијехом прича чика Саво који је и у десетој деценији живота крепак и чио.

Са уредно издатом возачком дозволом радо сједа за волан своје “заставе 128” и врло често крстари улицама Рудог у коме ће, кад га, како рече, позову на онај свијет, и остати јер је и себи обезбиједио гробно мјесто на овдашњем градском гробљу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.