Необичан хоби Радована Кесића из Маглајана код Лакташа: Живот у царству сатова
Лакташи - У кући породице Кесић у Маглајанима код Лакташа не може се десити да укућани не знају тачно вријеме - у витринама, на зидовима и полицама и свуда гдје су могли стати неуморно куцка на стотине часовника углавном необичних облика, које домаћин Радован Кесић сакупља већ 30 година.
Пензионер са необичним хобијем ни сам не зна колико их има.
- Посљедњи пут кад сам их бројао имао сам 1.300 комада, а у међувремену сам набавио још који. Сатове скупљам од почетка осамдесетих година прошлог вијека, а куповао сам их гдје сам стигао - од Мађарске, Чешке, Словачке, Аустрије, Њемачке, Србије, па до наших крајева - прича шездесетпетогодишњи Кесић.
Љубав према сатовима распламсала се још шездесетих година прошлог вијека, када је као дванаестогодишњи дјечак од деде добио на поклон свој први сат.
- До тада су ме увијек будили пијетлови, јер је сат у то вријеме био појам, нарочито у сиромашним породицама. Када нам је деда купио први "инса" сат, био сам одушевљен. По читаву ноћ бих остајао будан и слушао како куцка, био сам опчињен том малом кутијом - присјећа се Радован.
Са 19 година трбухом за крухом отишао је у Аустрију, а када је зарадио прве паре, љубав према сатовима почела се претакати у хоби.
- Гдје год видим лијеп и необичан сат купим га и то ријетко кад један, увијек неколико комада. Не тежим скупим сатовима и моја колекција није вриједна, то су обични пластични, дрвени, керамички сатови. Најскупљи сам платио двадесетак евра, али без обзира на то за мене су богатство и сваки знам у главу - прича овај колекционар и додаје да нема пара за које би их продао.
Знајући колико му значе многи су Радована обрадовали управо сатом, а већ 20 година за рођендан није добио ништа друго осим часовника.
Неуморни мјерачи времена у облику тениског рекета, виолине, воза, анђела, "фиће" који свира бразилску ламбаду, животиња, мотора и таве само су мали дио колекције.
- Најнеобичнији сат који посједујем је у облику динамита, који, кад га навијем на жељено вријеме, прво каже "добро јутро" и крене да одбројава од десет до нула, затим каже "пружам ти још једну шансу за устајање" и ако га не искључим, наставља да одбројава и "експлодира" - говори са осмијехом Кесић.
Ипак, најдражи му је сатић који је купио у једној кинеској радњи у Аустрији прије 35 година.
- Свако јутро ме буди и никада ме није слагао и издао ћутањем - говори овај пензионер.
Необичан хоби му осим љубави доноси и много посла, јер са супругом Миленом чисти све сатове, поправља их у случају квара, али и стално прераспоређује.
- Супруга и ја их чистимо, преслажемо и распоређујемо три до четири пута годишње, а за тај посао нам требају минимално три дана интензивног рада. Ипак, обоје то радимо са задовољством - каже Радован.
Кесић има два унука за које је сигуран да ће оставити у животу његов хоби.
- Кад су били мали увијек су се играли са часовницима, али никада ниједан нису разбили или покварили - каже Кесић и закључује да је то знак да ће кренути његовим стопама.
Боље сатови него ракија
Од људи који га посјете и виде његову колекцију Радован Кесић чује све и свашта. Једни се диве, други мисле да је луд.
- Боље је сакупљати сатове него попијене флаше пива и ракије. Прије пар година сам упознао неке људе и започео с њима причу о сатовима и тада ми се једна жена пожалила на свог мужа, рекавши да је опсједнут сатовима, да их довлачи кући и да има 30 комада. Рекао сам јој: "Госпођо ја имам 1.300 комада", а она је зађутала као да сам је врелом водом полио - присјећа се Кесић.
Не носи сат на руци
Занимљиво је да страствени љубитељ сатова на руци не носи сат, а разлог је веома једноставан - жуља га. Радован Кесић има и два позлаћена џепна сата, али ни њих не употребљава, јер му за њих треба прслук, а прслуци, каже, нису у моди.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
