Некадашњи борци из Српца с лоптом другују и у седмој деценији

Како су у рату стајали један уз другога и проживљавали тешке тренутке, тако и данас у миру воде заједничке битке на зеленим теренима, иако су многи од њих дубоко загазили у шесту па чак и седму деценију живота.

Један од њих је Зоран Шарић (58) из Пријебљега, познатији под надимком Смајо, који је годинама био међу најстаријим активним играчима у Републици Српској, а данас углавном фудбал игра рекреативно на локалним турнирима.

Као борац прве категорије, који је прошао сва важнија ратишта, од требавског, добојског, возућког и других, прихватио је позив да заигра са ратним друговима за екипу Борачке организације општине Србац на недавно завршеном градском турниру у малом фудбалу и показао да његово умијеће са лоптом није прегазио зуб времена.

- Почео сам играти фудбал са 16 година и та љубав траје већ дуже од четири деценије. Једини период без лоптања био је за вријеме рата када сам са друговима из клуба узео пушку у руке како бих бранио своју земљу и свој народ. Након завршетка ратних дејстава скинули смо униформе и поново обукли дресове које носимо и сада, иако су многи од нас увелико у пензији - каже Шарић.

Као младић градски турнир је освајао два пута, а као активан играч наступао је за бројне клубове, од градишке Козаре, преко Јединства из Жеравице, Слоге из Српца у којој је играо два пута, Лијевча из Нове Тополе и Младости из Бајинаца. Најљепше успомене носи из Врбаса из Пријебљега, који се такмичи у петом рангу такмичења у Српској. Тамо је носио капитенску траку и био првотимац до 56. године, а доскора и тренер тима. Посљедњих година имао је проблема са повредама због чега је морао прекинути са активним играњем и оријентисати се искључиво на локалне турнире.

- Сваки пут ми срце залупа кад видим саиграче на терену и размишљам да се поново активирам. Већ сам у неким преговорима да ме региструју за наредну сезону и са навршених 60 година сигурно бих био међу најстаријим, ако не и најстарији играч у такмичењима која се играју под окриљем Фудбалског савеза РС - каже Зоран који се у слободно вријеме бави молерским пословима.

Његов саборац Саво Бркић (58) из Кукуља такође је премашио 40 година играчког стажа, а због здравствених проблема данас само игра турнире у малом фудбалу и повремено наступа за селекцију ветерана из Бајинаца.

- Присјећам се времена када смо ратовали на територији Градачца, Србобрана, Возуће и других ратишта и жељно ишчекивали да се голгота оконча и да се једног дана опет окупимо на фудбалском терену. Ове године смо након дужег периода сви заиграли заједно на градском турниру и показали да још нисмо за старо гвожђе - каже Бркић који је незапослен и такође ради за надницу као молер.

Награду за најстаријег играча србачког турнира добио је демобилисани борац Душко Лазић (66), који се фудбалом бави већ више од пет деценија.

- Први пут сам играо на оваквом турниру са 18 година. Наступао сам за Слогу па онда за Кукуље и увијек смо имали добру екипу. Великим фудбалом се бавим од шеснаесте године и активно сам тренирао до задњих пар мјесеци. У каријери дугој скоро 50 година постигао сам више од 1.500 голова и мислим да је полако вријеме за заслужену фудбалску пензију – рекао је Лазић.

Ветерани

Бројне србачке фудбалске легенде након завршетка рата активирале су се као селекција ветерана и одиграле многе утакмице у земљи и окружењу. Посебно су урезане у памћењу остале утакмице у Новом Саду, Пожаревцу и другим градовима преко Дрине одиграним са ветеранима Југославије у знак подршке након НАТО бомбардовања 1999. године.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.