Наставница Љиљана Бијелоњић у књизи описала изазове у школству: Традицијом против западних трендова

Ово је изјавила Гордана Ђукић, предсједница Српског просвјетног и културног друштва “Просвјета” из Српца, као један од рецензената књиге “Летањир” која говори о генерацији ученика 2000 - 2004. деветоразредне школе “Вук Караџић” из Ситнеша.

Ђукићева је рекла да је прича оригинална јер ауторка исказује љубав према својим ђацима коју они несебично враћају, инсистирајући на топлини дома и породице, правилном односу родитеља и дјеце, стварању повјерења и развијању топлих људских односа. Уз то је, како каже, збивања из тог времена вјешто преплела са цитатима из Библије, пишући и о будизму, сумерској и другим културама, показујући завидан ниво образовања.

- Живимо у времену кад је неопходно разумијевање, поштовање и искреност, без чега школа као васпитно-образовна установа не вриједи. Данас нам долазе неки нови трендови са запада, када је ученицима све постало дозвољено и поклањају им се оцјене које нису заслужили, чему се морамо одупријети. Треба да се почнемо враћати старим вриједностима, што је и главна порука ове књиге - рекла је Ђукићева.

Она каже да је инспирација ауторки да изабере баш ову генерацију био моменат када је, међу бројним школама и одјељењима из бањалучке регије, тестирано знање њеног разреда на крају школске године.

- Дјеца су изражавала незадовољство, а требало их је смирити. Љиљана им је обећала да ниједна оцјена неће бити смањена јер посједују знање. Узела је фломастер и на бијелом папиру нацртала сунце рекавши да оно свакодневно прелази преко каљавих њива и путева и остаје неокаљано. Тада је склопила руке пред ђацима и рекла: “Ви сте моје сунце”. Тог тренутка су се смирили, сви су добро написали радове и нису обрукали ни себе ни своју наставницу - рекла је Ђукићева и додала да се сунце нашло и на насловници ове књиге.

Говорећи о значењу ријечи “летањир” у свом наслову, ауторка Љиљана Бијелоњић описала је једну од бројних анегдота која је везана за Међународни дан жена, када су јој ђаци из поменуте генерације на поклон донијели букет цвијећа.

- Био је јако необичан јер се налазио у кутији са каблом и када сам га укључила у струју, почео се окретати. Кроз сваки лист и цвијет пролазила је необична свјетлост и помало ме подсјећао на летећи тањир. Нисам поборник строгих правила и кроз игру ријечи створила сам неку своју ријеч - рекла је Бијелоњићева.

Каже да планира написати и другу књигу у којој ће писати о томе када је отворена школа у Ситнешима, шта је све прошла кроз ратна времена и друге периоде.

- Мој циљ није био да једног дана постанем писац, већ да дођем до извјесних сазнања кроз писање и оставим нешто српском језику и ћирилици - рекла је Бијелоњићева.

Списатељица Бранка Санчанин, ауторка монографије о глумцу Угљеши Којадиновићу, каже да је са Љиљаном својевремено дијелила школску клупу и истиче да би се на основу њене књиге чак могао направити и неки нови рјечник српских ријечи.

- Књига слави заборављени феномен сеоских школа, учитеља и наставника. Просвјетари знају да постоји тежина рада у градској у односу на мјесне школе. Ситнешка школа је у многим стварима на маргини догађаја, али људи који у њој раде нису на маргини јер су и те­ како образовани и дорасли свом послу - рекла је Санчанинова.

Промоција

Љиљана Бијелоњић предаје српски језик у школи у Ситнешима од 1992. године, а у књизи је описала трећу генерацију коју је извела као разредни старјешина. Промоцији њеног књижевног првенца, која је одржана ових дана у Српцу, присуствовало је 17 ученика из те генерације уз бројне просвјетне, културне и јавне раднике.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.