Најпознатија бањалучка бабица: Порађала и по три генерације

"Кад сам почела радити 1960. године тад су жене биле младе нису се дјевојке у годинама удавале него су биле млађе, па су стизале родити себи дијете, па је чак и њихово дијете нарасло, да је стигла да она дође мене молити да ја дочекам унуку", прича Церићева.

Таквих ситуација било је много, али гдје су те жене данас није сигурна јер је већ 20 година у пензији. Највише оних којих се сјећа сада живе у иностранству. Осим подручја бивше Југославије, прича Нимета, највише "њених беба", отишло је у Шведску и Норвешку, а много их је и у Америци. Када је 1999. године отишла у Америку у Њујорк како би посјетила своју сестру близнакињу дочекала ју је 21 жена, Бањалучанке које је она порађала.

"Изненадила сам се, глас о мом доласку пренио се од уста до уста, а колико је тек оних који нису знали да сам ја ту", испричала је. Највише ју је насмијала ситуација када је сазнала за три дјевојчице, које је "дочекала на руке", сестре чија је мајка живјела у Ниметином комшилуку, а сада живе у Тексасу. Прелиставајући сачуване успомене на 39 година рада у рађаони бањалучког породилишта гдје је мајкама помогла да на свијет донесу око 60.000 дјеце, нагласила је да је 19 година радила као једина сестра у рађаони. Медијска пажња, нарочито у пензионерским данима довела је до још једног изненађења.

"Што мене препознају жене није чудо, али сад мене препознају очеви те дјеце", кроз смијех прича ова пензионерка.

Пошто воли ићи на пијацу десило јој се да јој је притрчао сијед човјек у жељи да је поздрави јер је препознао да му је она породила супругу. Захвалила му се и питала га како се сјетио, а он јој је објаснио да му је једном приликом док су гледали телевизију супруга рекла: "Ова ти је бабица дочекала сина".Таквих ситуација било је више, а за Нимету је то изненађење јер током рада није разговарала са мужевима жена које је порађала, него су јој колегинице на врата рађаоне доводиле жене.

"Никад нисам људе видјела нити сам их могла знати, само поједине који су ме одводили од куће да порађам", казала је она. "Страховито сам волила бебе и сама сам се опредјелила за такав један емотиван позив и у здравству не бих ништа друго могла радити него порађати", испричала је Нимета.

Увијек је каже била срећна и пресрећна када на свијет дође један млади и нови живот. Као најважније ситуације из свог радног вијека издваја што је имала шест порођаја на којима су се родили близанци и двије мајке које су родиле тројке. "Прва мајка тројки дошла је из Санског Моста, није знала да носи тројке, није било овакве технологије, породи тројке и почне плакати јер код куће има двоје дјеце, па сад одједном петоро дјеце", присјећа се Церићева и додаје да ју је утјешила ријечима да су јој сва дјеца фина и здрава. Око седам дана касније дошла је и трудница из Језера код Јајца, која је родила тројке, а код куће је имала троје дјеце, али она је била срећна и закључила да како је хранила првих троје, тако ће и тројке. На питање да ли је лакше радити данас уз модерну технологију у здравству у односу на вријеме у којем је она радила одговорила је да вјерује да ће се свако здраве памети сложити с њеним закључком да у сваком послу важи изрека "пуно баба – килава дјеца".

Признаје само технику у области грађевинарства, а увијек се највише "ослањала на својих десет прстију".

"Мени је најсигурније било када исплапирам и када мени није сигуран положај бебе тад се савјетујем са докторима", каже Нимета и додаје да јој је од технике најсигурнији био РТГ снимак, док ултразвуку никад није вјеровала превише.

Изненадила ју је и чињеница да данас много трудница иде на царски рез по договору а то "никад није тако било" него се чекао почетак порођајног доба. "Увијек је било више нормалних порода. Сама професија је са пуно савјести, морате све одбацити с ваше душе приликом посла, ни на шта не смијете мислити јер вас секунда може коштати нечијег живота" каже она.

Срдачна и ведра старица, широког осмијеха, присјетила се и да су јој многи говорили да је због њеног осмијеха мајкама лакше да се породе. Препричала је многе згоде и незгоде из свог радног вијека, од пробијања кроз сметове у Бараћима како би породила жену која се три дана мучила, до ноћних узбуна када су забринути мужеви долазили јер им жене нису хтјеле у породилиште без Нимете. Било је каже и тешких тренутака али је много више било оних лијепих.

"Сам порођај је најљепши. По свом нахођењу то је један најсрећнији тренутак са највише љубави која се никад у животу не гаси. Све љубави могу бити јаке и могу трајати али ниједна није тако дуга као љубав мајке према дјетету. Нећу рећи и дјетета према мајци", каже Церићева. На своју покојну мајку изузетно је поносна, нарочито јер је продала свој накит, купила земљиште и половину поклонила за изградњу прве дјечије болнице у Бањалуци 1947. године. Њена мајка Емина Ђумишић која је рођена у Истанбулу, била јој је највећа подршка и током радног вијека и током избора занимања када јој је омогућила школовање у Тузли.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.