Ми­ли­ца Са­вић - приједорска ка­ра­тис­ткиња ме­ког срца

До са­да је обја­ви­ла три књиге, а љубав пре­ма пи­са­ној ри­је­чи от­кри­ла је при­је три го­ди­не ка­да је бје­же­ћи од бо­ла због смрти оца спо­зна­ла моћ пи­сања. Ин­спи­ра­ци­ју црпи из сва­ко­дне­вних жи­во­тних де­ша­вања, а њена дје­ла прот­ка­на су ма­штом и пре­живљеним до­га­ђа­ји­ма ко­ји су иза ње. 

- Смрт оца ме је под­ста­кла да пи­шем јер сам би­ла ја­ко ве­за­на за њега. Одлу­чи­ла сам да ту­гу и бол ко­ји су ме тиштали пре­не­сем на па­пир и у по­чет­ку сам пи­са­ла са­мо за се­бе, ни не слу­те­ћи да бих је­дно­га да­на мо­гла из­да­ти књигу. Ме­ђу­тим, ка­ко су се при­че ни­за­ле, а мо­јим ближњима се баш до­па­да­ле, одлу­чи­ла сам да их штам­пам - при­ча Са­ви­ће­ва, чи­ји је први ро­ман "Лас­та­ви­ца" у по­тпу­нос­ти по­све­ћен њеном оцу.

На­кон првог ро­ма­на ко­јим је про­би­ла лед и по­зи­ци­они­ра­ла се у сви­је­ту пи­са­ца, ла­ни је из­да­ла и збир­ку при­по­вје­да­ка "Краљица ки­ше", ко­ју је по­све­ти­ла мај­ци, а ове го­ди­не из њеног пе­ра ро­ди­ла се књига сим­бо­ли­чног на­зи­ва "Ка­мен и цви­јет", ко­ја го­во­ри о жи­во­тним су­про­тнос­ти­ма. Омиљени су јој пис­ци Иво Ан­дрић и Ме­ша Се­ли­мо­вић. 

- При­пре­мам чет­врту књигу, ко­ју је­два че­кам да из­дам. Про­на­шла сам се у пи­сању јер ми ола­кша­ва жи­вот. Све што ме му­чи или ве­се­ли пре­не­сем на па­пир, па та­ко док мо­је вршњакиње ту­гу­ју и пла­чу, ја узмем олов­ку и пи­шем, и на тај на­чин пра­зним сво­је емо­ци­је - при­ча Ми­ли­ца.

Ова одли­чна уче­ни­ца Средње ме­ди­цин­ске шко­ле у При­је­до­ру пла­ни­ра да се упи­ше на ме­ди­цин­ски фа­кул­тет.

- Смрт мог та­те је ра­злог ви­ше да бу­дем до­ктор и то ин­тер­нис­та или кар­ди­олог, бу­ду­ћи да је он умро од бо­лес­ти срца. Ако бих ус­пје­ла као љекар да спа­сим са­мо је­дног чо­вје­ка, оца не­ке дје­вој­чи­це, би­ла бих нај­сре­ћни­ја на сви­је­ту - ка­же она.

Са­ви­ће­ва жи­ви врло скро­мно са не­за­по­сле­ном мај­ком у Ко­зар­цу код При­је­до­ра.

- Оче­ки­ва­ла сам да ће про­да­ја књига ићи до­бро и да ће то мај­ци и ме­ни оси­гу­ра­ти бар дио при­хо­да, али про­да­ја је ве­ома ло­ша, на­ро­чи­то што књижа­ре нас но­ве ауто­ре сла­бо при­хва­та­ју, а и ка­да узму књиге, оби­чно их изло­же на не­ке за­ту­ре­не по­ли­це - жа­ли се Са­ви­ће­ва.

Бе­спа­ри­ца јој оте­жа­ва ус­пјех и на спор­тском пољу. У ка­ра­теу је сти­гла до испи­та за црни по­јас, али због ло­ше фи­нан­сиј­ске ситуације ни­је у при­ли­ци да по­ла­же.

- Сте­кла сам усло­ве за по­ла­гање црног по­ја­са, али изла­зак на тај испит ко­шта око 150 КМ, а са­да, на­жа­лост, не­мам тај но­вац - при­ча ова свес­тра­на мла­да При­је­дор­чан­ка, ко­ја се ла­ни опро­ба­ла и у глу­ми, заи­грав­ши на дас­ка­ма ко­је жи­вот зна­че у ита­ли­јан­ским по­зо­ри­шти­ма у Трен­ту и Ла­ви­су.

Глу­ма је за њу но­ви сви­јет ко­ји тек пла­ни­ра да ис­тра­жи.

- Одла­зак у Ита­ли­ју био је пре­ди­вно ис­кус­тво ко­је ме осло­бо­ди­ло тре­ме и ја­вног нас­ту­па - ре­кла је Са­ви­ће­ва.

По­тре­бна по­дршка

Због ло­ше фи­нан­сиј­ске си­ту­аци­је из­да­вање књига та­лен­то­ва­ној Ми­ли­ци Са­вић иде ве­ома те­шко, због че­га јој је сва­ка по­моћ спон­зо­ра до­бро­до­шла.

- У из­да­вању ми је до са­да уви­јек по­ма­га­ла мо­ја шко­ла, а за дру­гу књигу сам има­ла и спон­зо­ра, Спа­се­ни­ју Га­јић из Швај­цар­ске, ко­ја ми се ја­ви­ла и врло сам јој за­хвал­на. Ако не­ко же­ли да спон­зо­ри­ше из­да­вање мо­је чет­врте књиге, мо­же ми се ја­ви­ти на број 061/997-003 - ре­кла је Ми­ли­ца Са­вић. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.