Мексиканац испод Цицеља не одустаје од пјесме и алата

Овај 85-годишњак и данас радо одлази у своју аутомеханичарску радњу захваљујући којој је прехрањивао породицу, а пензионерске дане употпуњује музиком којом лијечи своју и душе пријатеља и познаника.

За посао аутомеханичар - возач оспособљавао се, присјећа се Ђоко, у Државној аутомеханичарској школи у Сарајеву од 1951. до 1954. године. И умјесто да као квалификовани радник одмах почне радити у неком предузећу, обукао је војну униформу у Шапцу. Послије одслужене двије године, у којима се истакао као мајстор аутомеханичар, још толико је остао на раду као грађанско лице у истој војној јединици.

Као добар омладинац Ђоко се у два наврата нашао међу бригадистима који су градили некадашњу државу, а посебно су му у сјећању остале радне акције на изградњи пруге широког колосијека Шамац - Сарајево.

Запале су га двије смјене и са обје се, присјећа се, вратио окићен значком “Ударник”, али и жуљевитим рукама, те као висококвалификовани мајстор у вожењу тачки са дрвеним точком, које су биле основно средство за превоз материјала потребног за изградњу пруге. Познато је, прича чика Ђоко, да су омладинске радне акције била својеврсна школа младих.

- Многи учесници враћали су се са предзнањем зидара, армирача, кесонца и других, углавном радничких занимања. Ја, пошто сам већ имао квалификацију аутомеханичара и возача, ишао сам другим путем. Бавио сам се оним што сам почео у Шапцу - музиком и пјесмом. Сваки слободни тренутак користио сам да запјевам. Прво себи за душу, а онда друговима, пријатељима и другим бригадистима. То ми је донијело велику популарност. Сви су ме жељели у друштво - прича Ђоко.

У почетку, додаје, пјевао је домаће, народне пјесме, а временом “прешао” и на мексиканске.

- И сам сам био изненађен како сам их добро “скидао” и пјевао, а посебно како су то примали они који су били моја публика и подршка. Мексиканске пјесме донијеле су ми неслућену популарност. Шлагере “Један дан живота”, “Халиско” и друге пјевао сам и као дугогодишњи члан чајничког КУД-а “Извор”, у коме сам годинама био незамјенљив солиста и сви су ме звали Мексиканац испод Цицеља - вели Ђоко.

На ту “фору”, прича у шали, освојио је и своју животну сапутницу Драгицу, кћерку познатог чајничког месара Аце Зечевића, који је био озбиљна конкуренција, али и добар пријатељ и колега по еснафу, његовом оцу Јоксиму - Јоци, такође месару. Није Ђоко само пјевао. Он је и радио пуних 40 година. Са звањем аутомеханичара и шофера вратио се у своје Чајниче, у коме је одрастао са братом Миком и шест сестара, и више од 15 година радио у бившем Трговинском предузећу “Слога”.

Жељан слободе у раду и да буде свој газда, напустио је државно предузеће и након куповине теретног камиона “фап 13” 1977. отиснуо се у приватлук до пензије 1996. Како рече, многе у Чајничу је провозао, а онима који су нешто градили, поготово куће, увијек је био на услузи наплаћујући за “колико ти није много”.

- Возио сам свега и свашта. Некад за добре, а више за мале паре. Било је и мобе за добре људе - присјећа се Ђоко.

Од малих ногу био је узоран. Никад није пушио цигарете. Ријетко је ракијао. У томе види и своју дуговјечност и још добро здравље.

Задовољан је и животним учинком. Уз кућу и остало што има као добар домаћин, са супругом Драгицом изродио је два сина и двије кћерке. Завршили су факултете и отишли својим путевима. Један син живи у Бањалуци, други у Новом Саду, а кћерке у Београду. Кад могу, дођу кући да виде мајку и оца и напију се добро познате чајничке воде.

- Ја се и даље, иако у пензији, не растављам од волана и моје аутомеханичарске радње, коју сам годинама опремао најбољим и најновијим алатима и опремом, надајући се да ће временом можда требати неком од мојих синова. Од тога, давно сам схватио, нема ништа. Отишли су другим путевима. И боље - рече на крају чика Ђоко, који се не раставља ни од свог мексиканског шешира.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.