Манастир Драговић - свјетионик православља у Далмацији

Он и данас одолијева бури са Динаре и свједочи о постојању Срба у далматинској загори. На уласку у манастирско двориште, озарена лица и чврстог стиска руке дочекује вјернике јеромонах Јован. Бура повија чемпресе у дворишту, као да показује да је Србин у Далмацији као соко у лету - свој на своме. "Манастир Драговић датира из 14. вијека, тачније из 1395. године.

По предању манастир је настао као збијег послије Косовске битке на извору ријеке Драговића. Касније, у 18. вијеку, манастир се премјестио уз ријеку Цетину, чији је звоник био висок чак 28 метара", бесједи јеромонах Јован о историји Манастира Драговића, свјетионика српства у Светој далматинској земљи. Према његовим ријечима, у то вријеме братство манастира било је бројно - имало је 15 монаха.

"Нажалост, ријека Цетина је граница између Османлијског царства и Млетака, Аустро-угара и других, због чега је Светиња стално била на мети пљачкања и страдања. Како историчари кажу, Драговић је најхудије среће од свих далматинских светиња, јер је био граница између истока и запада", казује калуђер Јован. Манастир је опет доживио тешку судбину - потопљен је у хидроакумулационом језеру Перуча педесетих година прошлог вијека.

"Иако је стари манастир Драговић остао под језером Перуча, у данашњем манастиру љубав се умножила и ко год да дође каже да осјећа посебан мир. И заиста, сваке године када се водостај језера смањи изроне остаци потопљеног манастира. Све то симболизује страдање али и васкршњу радост која је неизмјерна и нама који боравимо у овој вољеној далматинској земљи једна велика утјеха", прича јеромонах Јован са бескрајном надом у гласу за боље сутра.

Манастир Драговић свједочи о постојању српског живља у Далмацији вијековима уназад - "олује" су Далматинце расуле по свијету, али их упркос свему поново враћају у родну груду. "Наш народ је зидао велелепне цркве упркос свим недаћама, замислите колико је само требало љубави и труда у овој нашој кршној Далмацији да се сазида богомоља", објашњава калуђер Јован. Далматинци, како их обично зову горштаци, за себе кажу да су горди у смислу опстанка у земљи гдје су камен и сунце права борба за опстанак. Иако вијековима изложени страдањима, остали су и враћају се из љубави према завичају.

"Бити Србин у Далмацији је много лијепо. Вратили смо се да покажемо да смо ту и да остајемо", прича монах Јован о животу у Далмацији. Он у манастиру Драговићу живи од 2004. године. Јован поручује да се увијек треба вратити тамо гдје си рођен. "Рођен сам у Далмацији и ту дијелом припадам - овдје су живјели моји преци. Као онај мали каменчић из овог крша могу себе овдје уградити да ме види она бака или дјед..", прича монаха Јован.

Он напомиње да је љубав према Далмацији "изнад свих људских удобности и да је то порука свима онима који желе да се врате у земљу оца, дједа и коријена". Православне светиње у Далмацији стуб су вјере и идентитета мученичког и страдалног народа, али гордог и јуначког, који одолијева бројним "олујама" и бурама - народа који је оставио иза себе дубок траг у историји човјечанства. И док живот у савременом свијету брзо тече, у Далмацији као да је стао, али љубав према камену, Сунцу и бури вратила је најхрабрије. Туга и жал за прошлим временима испреплетени су чежњом за повратком , али пишу нове странице историје са поруком "да ће Васкрснути православна Далмација".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.