Малишани породици Демоњић из Станара сањају топли дом и печеницу

Они маштају о топлом дому и божићној печеници на трпези коју имају комшијска дјеца, али су свјесни да њихови незапослени родитељи Новица и Слободанка не могу то да им обезбиједе. За оца и мајку кажу да су прави шампиони јер из ничега стварају новац за куповину брашна, уља, соли.

Ипак, чоколада, бомбоне, слатки дарови испод јелке су само слатки снови који настају у малој, дотрајалој кући.

Дејан и Наташа похађају шести разред основне школе, док петогодишња Виолета треба догодине да постане школарац. Слободанка каже да јој је најтеже што им не може дати ни марку за сендвич, јер онда неће имати од чега да купи брашно. Прича да је њен супруг покушао да нађе посао, али све је било безуспјешно. Коме год да се обраћао за посао, одбили су га тврдећи да је стар.

- Ово је сиромашан крај, нема коме отићи ни на надницу, а и кад оде, плате му пет до десет КМ. Неко не да ни толико. Дешавало се да цијели дан купи сијено, а кад крене кући, дају му комад сланине умјесто пара - каже Слободанка која у прољеће и љето бере шумске јагоде и гљиве па их продаје.

Каже да тако избије бар неки динар за основне животне намирнице. Држи једну козу како би дјеца имала млијека.

- Да имамо краву, имали бисмо и сира и кајмака, али од чега да је купим. Имамо шест кока и сијем башту. Свиње не могу држати јер немамо хране ни за нас, а камоли за њих - прича Демоњићева и додаје да се понекад дешава и да гладују.   

Дјечији додатак не примају, а једнократна социјална помоћ од 50 марака годишње им је једини сигуран приход. Ни кућа у којој станују није њихова, али, на срећу, не плаћају кирију.

- Газде су нам дозволиле да живимо овдје док не продају кућу. Иако је кућа неусловна, боље да смо и у њој него на улици. Спавамо сви у једној соби, пуно је влаге, а немамо ни топлу воду. Ипак, имамо кров над главом - прича Демоњићева.

Кроз сузе додаје да, и поред толико тешког живота, не жели да се жали јер јој онда сви дјецу називају биједом.

-  Осјетили смо колико поједини људи могу да буду окрутни. Кад чују да смо сиромашни, онда су још гори према нама - прича Слободанка додајући да је, на срећу, ипак много више добрих људи. Да није хуманиста који им поклањају одјећу и књиге, не зна како би дјеца ишла у школу.

- Откако су кренули у школу књиге, прибор и гардеробу добијамо на поклон. Посредством директора и учитељица набавимо књиге, а народ нам донесе обућу и одјећу. Док су ишли овдје у сеоску школу, имали су дивну учитељицу која је сваки дан своју ужину дијелила са дјецом - говори Демоњићева.

Овој породици су недавно хуманитарке из Добоја донијеле одјећу и храну, те донирале новац за куповину веш-машине.

- Ове дивне жене су унијеле радост у нашу кућу и посебно обрадовале дјецу. Хвала им на томе, и не само њима него свима који нам помажу - поручила је Демоњићева.

Број телефона

Сви који желе да помогну Демоњићима могу да позову Слободанкин број телефона 065/545-710.

Осим новца, породици би добродошао и шпорет јер зиму дочекују са старим шпоретом који пропушта дим на све стране.

- Печење хљеба у овој дотрајалој рерни је права лутрија. Ако распламсам ватру, онда кућа буде пуна дима, а са превише благом ватром не могу да испечем хљеб - каже Слободанка.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.