Нови Град: Љубав према ручном раду претаче у дијелове народне ношње
НОВИ ГРАД - Данка Маран из Новог Града је као дјевојчица научила да плете, а након тога и остале врсте ручних радова - данас је ангажована у етно-радионици Културно-умјетничког друштва (КУД) “Уна”, гдје с лјубавлју израђује дијелове народних ношнји за кореографије.
Зато ова Новљанка каже да се радује доласку на посао, а петком обавезно понесе нешто да се одради код куће.
“Мени је ручни рад преокупација, одмор за душу. Кад радим, све друго заборавим”, прича она.
У етно-радионици је од 2010. године, кад је почела са колегиницом Миљом Вујановић, коју је затекла у Културно-образовном центру, у чијем саставу дјелује и КУД “Уна”.
“Она је ткала и ја сам се заинтересовала. Онда смо радили пројекте како би набавили неколико тара. Чак смо у почетку опрганизовали и радионице за све заинтересоване”, рекла је Маранова.
Од 2010. године, осим вјештине тканја, научила је и израду накита од перлица на курсевима.
“Све друго знала сам раније. Научила сам да плетем у четвртом разреду основне школе. И цијело моје школованје сам наставила да радим. Ручни рад је испунјавао слободно вријеме”, навела је Маранова.
ЛЈубав за ручне радове је, каже, наслиједила из своје породице.
“Сви волимо ручни рад. Моја бака је шила, моја мајка је била добра плетилја. И ја сам гледала и учила јер ме интересовало. Моја лјубав су ручни рад и музика”, прича Маранова, која води пјевачку групу КУД-а “Уна”.
Захвалјујући постојанју етно-радионице у којој је сада сама, након што је старија колегиница пензионисана, комплетирано је око половине ношнји КУД-а “Уна”.
“Ради се све што је могуће. Има дијелова који се не могу израдити овдје, нјих наручујемо од специјализованих раднји. Остало настаје у етно-радионици”, рекла је Маранова.
За рад има неколико тара, машину за шивенје и остали ситни прибор.
“Сваки ручни рад тражи стрплјенје, пажнју, вријеме и наравно лјубав према том послу. То може потрајати и мјесец дана с тим да се ради пет сати дневно, што је био случај са прегачом дужине 70 центиметара”, објаснила је Маранова.
За сав труд и уложено вријеме, каже, довољна сатисфакција је кад на бину изађу чланови КУД-а “Уна”.
“Фино их украсимо да буду лијепи као што су и дивни кад играју. Реакције публике су позитивне. Кад гостујемо, сваки излазак нашег друштва прате и уздаси публике и пљесак. И ја сам онда срећна”, истакла је Маранова.
Она је навела да је проблем набавка неких материјала, посебно чоје и стаклених перлица.
“Све је то тешко наћи па се сналазимо како знамо”, прича Маранова.
Осим тога, навела је она, проблем је и што је врло мало оних који су заинтересовани за ове послове.
“Надам се да ће бити могућности, кад то дозволи епидемиолошка ситуација, да организујемо курс и да ће бити заинтересованих. Ако не буде, надам се да ће једна од моје три кћери, које сад гледају мене, наставити”, рекла је Маранова.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
