Ковиљка и Митра Стевановић посљедње крњинске ткаље: За натром и у деветој деценији

Дамир Кљајић
Foto: Дамир Кљајић

СТАНАРИ - Израда платна на натри за рубине, прегаче, зубуне, пешкире и торбе некада је била свакодневица у крњинским селима. Данас стару вјештину ткања од заборава, као посљедње крњинске ткаље, неуморно чувају Ковиљка Стевановић (87) из Доње Остружње у општини Станари и њена јетрва Митра Стевановић (80).

Иако им са годинама понестаје снаге за израду рукотворина, нема дана да бар нешто не израде. Током топлих дана често уз помоћ комшинице Росе Ристић (73) прво припреме натру за ткање, а потом израђују без и поњаве. Углавном све што израде подијеле најближима - фамилији и пријатељима.

Ковиљки је тајне овог заната пренијела мајка Стеванија Ристић, једна од најбољих ткаља у овом крају у периоду око Другог свјетског рата.

- Пред сами рат мој отац је умро, па је мајка, да би прехранила породицу, вриједно израђивала све врсте рукотворина, али највише платна - обичан без, без “на два вратила”, без у три и четири нити те прегаче и широке тканице. За израђене производе добијала је храну, углавном пшеницу, те је тако успијевала да прехрани породицу - сјећа се Ковиљка. Као дјевојчица прво је гледала како мајка израђује рукотворине, а често је кришом сједала за њену натру и настављала да ради тамо гдје је мајка стала.

- У почетку сам правила грешке, па ме је мајка корила, али временом сам савладала технику ткања, а научила сам и да плетем - прича Ковиљка.

Удала се 1951. године, када је имала само 16 година, а израду ручних радова наставила је да учи и од свекрве Петре Стевановић, која је такође била изврсна ткаља. У новом домаћинству прво је са комшиницом ткала поњаве, а временом је савладала израде свих врста платна.

- Прво сам научила ткати у четири нити и то прегаче и платна за зубуне и гуњеве, а временом сам усавршила и технике израде сложених платна за ношњу, у три нити или “на котуриће”. Ткала сам без и у двије нити, а у тој техници израђивала сам и торбе. Научила сам и израду веза и хеклање, који се користе за украшавање ношње. Једино нисам савладала технику израде тканица, јер се од средине 20. вијека све мање користе - каже Ковиљка.

Рукотворине никада није продавала, углавном их је израђивала за потребе свог домаћинства или породице и пријатеља. Данас тка углавном платна од којих израђује пешкире и крпе те поњаве, а од плетених производа највише израђује приглавке.

- Да бих могла да ткам, потребно је прво сновати и увести нити у натру, а у том дијелу посла ми помажу комшиница Роса и Митра. Росу сам научила да тка, тако да је савладала све технике израде платна - истакла је Ковиљка.

Роса захваљујући Ковиљки данас зна да отка готово свако платно.

И Митра истиче да воли да израђује рукотворине, а највише да плете, те помаже Ковиљки око припреме натре за ткање, а помало са њом и тка.

- У недостатку сировине за ткање, данас углавном израђујемо простија платна од којих правимо пешкире, крпе и поњаве, а раније смо ткале и платна за ношњу - истиче Митра.

Као дјевојчица, од мајке Петре Стевановић научила је да плете. Израђивала је прво приглавке, а потом чарапе, а научила је и да украшава приглавке и чарапе шарама званим гранчице.

- Уз мајку сам почела и да ткам. Као дјевојчица, ткала сам споро, јер нисам имала довољно снаге за тај посао, па је мајка углавном завршавала ткање. Касније сам ткала сама, а мајка је радила друге послове - спремање хране и одлазак “у зајам”, односно да копа - присјећа се Митра.

Митрина мајка Петра израђивала је тканице “на котуриће”, док су остале жене то углавном радиле на натри. Израду тих тканица научила је и Митра.

- Од мајке сам сачувала котуриће, па сам прије десетак година једно краће вријеме израђивала тканице. Израђивала сам их не од вуне, како је раније рађено, већ од куповне вунице, углавном у више боја и са простим шарама, те у облику српске тробојке - наглашава Митра.

Ове вриједне чуварке традиције кажу да, нажалост, данас мало ко жели да научи ову вјештину, због чега овом занату пријети изумирање.

Рад уз лампу

Митра Стевановић се присјећа да је, због потребе веће количине тканог платна за домаћинство, мајка сестру и њу често будила ујутро у три сата да преду.

- Радиле смо уз свјетлост лампе, а некада и тога није било, па смо преле уз свјетиљку направљену од избушеног кромпира у који је стављена маст са фитиљем, који се запали. До јутра смо мајци знале испрести потребну количину предива да би она могла даље вршити припреме за ткање - наглашава Митра.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

Galerija
© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана