Израдом ношњи и гуслањем семберска породица чува традицију

Да је тако добро зна и Цвија Крајишник из Нове Јање код Бијељине, свестрана жена са неколико различитих занимања, која сваке године свој дом за празнике оплемени новим рукотворинама.

- Некада је то било другачије - започиње своју причу Цвија - радило се углавном у основним техникама, јаја су фарбана у луковини, шарана воском, а данас домаћице имају прилику да на разне начине испоље своју креативност.

- Увијек сам вољела да стварам нешто својим рукама, а временом се то надограђивало - прича она. Одрасла је на селу, у великој породици, гдје се празницима и традицији придавао велики значај.

- Бавим се ткањем, хеклањем и везењем, као и једним од модернијих заната, декупажом. Шијем и кројим од када знам за себе. Као дјевојка шила сам себи хаљине и то све ручно, јер тада нисам имала машину. Прије неколико година прошла сам и обуку за кројење и ткање. Тада сам одлучила да ћу почети са израдом народне ношње, јер се бавим и фолклором, а волим све у вези са традицијом - каже Цвија, која је и оснивач радионице “Етно-креатива”, као и кореограф у СКУД-у “Ново насеље Јања”.

Њен успјех није само лични, већ успјех породице, пријатеља, комшија, суграђана и свих људи из окружења, којима је стало до очувања традиције и који настоје да старе занате отргну од заборава и врате им праву вриједност.

- Одрастала сам у породици гдје се цијенио ручни рад. Моја мајка је радила ручне радове и ја сам се заљубила као дијете у тај посао, а послије сам играла у културно-умјетничком друштву, гдје сам схватила значај народне ношње, коју данас сама шијем. Моје ношње налазе се на неколико континената, на шта сам заиста поносна - додала је она.

Цвија је специфична и по томе што украшава флаше, односно “облачи” их у народну ношњу, а своје умијеће и знања преноси на кћерку и све оне који су заинтересовани за чување правих вриједности. Пресрећна је због чињенице да у том науму није сама, да је све више младих који се враћају коријенима, а тако је у њеној породици. Посебно је поносна на кћерку Виолету, која такође воли српску народну традицију и свира на гуслама.

- У нашем дому је увијек радна атмосфера - каже у шали Цвија. Ипак, породица Крајишник, посебно у вријеме празника, воли дружење, пјесму и игру.

- Скупимо пријатеље и комшије па се понекад засвира, а и запјева. Кћерка нам свира народне пјесме на гуслама - прича Цвија.

Виолета Крајишник је међу ријетким дјевојкама у Семберији која свира на гуслама. Поред момака који изучавају вјештине гуслања ова Бијељинка од малих ногу гаји љубав према гуслама.

- На гуслама свирам двије године, иако је свима чудно, јер то није типично за дјевојке, а ни моју генерацију. У нашој породици на гуслама је прво свирао мој дјед, а потом га је наслиједио ујак. Ја сам имала велику жељу да наставим породичну традицију - каже она.

Виолета је ученица првог разреда средње музичке школе “Стеван С. Мокрањац” у Бијељини. Поред гусала, свира и на клавиру и потпуно је посвећена изучавању музике, а нада се и великим успјесима на том пољу.

- У музици видим своју будућност - каже млада Семберка.

Цвија с поносом истиче велику сличност између себе и Виолете.

- Када погледам своју кћерку, као да видим себе. Зна шта жели, одлучна је и вриједно ради да оствари своје циљеве. У њеним годинама сам размишљала и радила као она сада. Драго ми је што има чврст карактер попут мене и кад нешто одлучи, труди се истински и да успије у томе. Драго ми је што је изабрала гусле. Оне су у мом дому биле светиња, инструмент који се цијенио и стајале су на зиду поред иконе - каже мајка Цвија. Кроз живот, истиче, води се мотом “Благо оном ко ради што воли, јер он не ради заправо ништа”.

- За све је потребна љубав, воља и жеља, да вас оно што радите испуњава и носи кроз живот. Сваки мој дан је испуњен и вјерујем да је свијет пун добрих људи и само добро видим у људима. Тако почињем сваки свој дан - каже ова свестрана Семберка.

Школа гусала

Иако гусле нису типичан инструмент за Семберију, гуслари који живе у овом крају покренули су занимљив пројекат и отворили школу гусала, коју води познати гуслар Вукојица Сандић.

- Одлучили смо се на овај корак да бисмо наставили традицију и своје знање пренијели на младе нараштаје. Имамо јасан циљ да обучавањем младих вратимо гусле у све српске домове, јер оне представљају коријене, традицију и враћање вјери - појашњава он. Школа ради тек нешто више од мјесец и представља један од огранака школе која постоји у многим градовима Србије.

- У Бијељини је на првом часу било 12 будућих гуслара, али интересовање расте из дана у дан - каже Сандић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.