Исповијест Марине Јотић Ивановић из Добоја: Пола мога срца и душе је грчко

Тим ријечима се свог првог пута од хиљаду миља, који је почео маленим кораком, за “Глас Српске” присјетила Марина Јотић Ивановић из Добоја, која је као осмогодишњакиња са групом од двадесетак вршњака и учитељем Милошем Гаврићем кренула у авантуру дугу шест мјесеци.

За дјевојчицу у чијој земљи бјесни рат, а звук граната улива страх у кости, путовање у далеку Грчку септембра 1995. године било је велики изазов.

- Путовали смо аутобусом до Београда, гдје смо преспавали у студентском дому, а затим возом наставили прво до Солуна гдје смо пресјели за Атину. Пут је трајао три дана. Сјећам се да ми је мама спаковала ствари у већи ђачки руксак, јер је речено да не можемо понијети много. Сви смо у исто вријеме били узбуђени због ове авантуре, јер ко је од нас знао гдје је Грчка, гдје је та Атина - испричала је Марина.

Радозналог духа, дружељубива и спремна за нова пријатељства, каже да је на питање учитеља Милоша упућено њеним родитељима за дозволу да путује она у даху, звонким гласом рекла: “Да”, иако су мама и тата оклијевали.

- Нисам разумјела зашто су били забринути. Када погледам са ове временске дистанце разумијем њихов страх. Требало је да пошаљу осмогодишње дијете на далек и неизвјестан пут, да проведе шест мјесеци у непознатој породици. Али знајући, да мене малог, Цврчка, како ме је чика Милош прозвао, неће моћи смирити и да ћу им се попети на главу, попустили су - са осмијехом прича Марина. Присјетила се да их је по доласку у Атину чекао аутобус градоначелника Холаргоса, који их је превезао до те општине гдје су их чекали домаћини.

- Тада сам први пут осјетила страх. Постала сам свјесна чињенице да ће ме раздвојити од мојих сапутника и да ћу бити сама, а да знам само двадесетак ријечи на грчком. Прозвали су моје име, а једна дјевојка ме одвела до породице која ће бити моја наредних шест мјесеци, Апостолис, Евгенија и Уранија Лаппа - казала је Марина и додала да се брзо навикла, иако јој је првих дана било све необично и другачије. У Грчкој је ишла у школу, а осим редовне наставе на српском језику, коју им је држао учитељ Милош, добили су и учитељицу грчког језика Андријану Захаријаду Михаил.

- Остало ми је у сјећању јутарње подизање заставе и пјевање грчке химне у дворишту школе прије почетка часова. Једва смо чекали да буде наш ред да подижемо заставу - испричала је она.

У том периоду најтеже јој је било када је Република Српска бомбардована и када није могла да се чује телефоном са родитељима.

- Моја грчка породица се односила према мени као према свом рођеном дјетету, не само моји домаћини, већ и сва њихова родбина и пријатељи. Не би било фер да не споменем, породицу Карпозилоу, тетка Јоргоса и тетку Мери, како их ја зовем и њихову дјецу Олгу, Фросо и Магду те баку Фросо и дједа Христоса. Сви су они моја велика, грчка породица, која је у најгоре вријеме отворила врата својих домова и својих срца и примила једно, мало, уплашено дијете - испричала је Марина. Са својом грчком породицом је остала у контакту. Марина је специјалиста породичне медицине запослена у добојском Дому здравља, а иако због природе посла и других животних обавеза није у прилици да путује у Атину толико често колико би жељела, ипак успијевају да се виде. Прошло љето их је посјетила, а и њена грчка породица намјерава да дође у Добој чим се укаже прилика.

- Поносна сам што у свом животу имам двије породице, једну коју сам добила рођењем и другу коју ми је донио рат. Захвална сам породицама Лаппа, Карпозилоу и Милона те свим својим пријатељима Грцима, а има их јако пуно, на љубави коју су ми пружили. Заувијек су у мом срцу. Ви и све друге грчке породице сте “невидљиви хероји” и вријеме је да животне приче које смо стварали заједно изађу на свјетло дана, да тим причама дамо име, презиме и лик - нагласила је Марина.

Додала је да и данас када се цијела планета суочава са кризом коју је узроковала пандемија треба имати вјеру у доброту људи, јер, како је рекла Ана Франк: “Тамо гдје постоји нада, постоји и живот. Она нас пуни свјежом храброшћу и поново нас чини јакима.”

 Рођендан

Марина Јотић Ивановић је испричала да је свој девети рођендан прославила са својом грчком породицом, 16. новембра 1995. године.

- Организовали су забаву за моје пријатеље и мене. Први пут сам имала торту са фонданом, фигурице Сњежана и седам патуљака - истакла је она и додала да је за рођендан већ увелико течно говорила грчки.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.