Иконостас храма у Кобашу један од љепших у бањалучкој епархији

  Протонамјесник Славиша Топић, старјешина храма, каже да је према запису који се налази на крсту, иконостас завршен 1901. године а храм је годину дана касније освештао митрополит новоосноване бањалучке митрополије Евгеније Летица.

- Иконе су осликане модерним техникама сликарства у том времену, када је прављен отклон од класичног барока, уз примјетан утицај руске иконографије и све присутнију појаву реализма. Око сваке иконе, а посебно бих по својој љепоти издвојио Двери, налазе се дуборези који су дали лијеп печат цијелом иконостасу. Може се уочити и да су некада дрвеницу иконостаса облагали танки листићи позлате, али је вријеме учинило своје тако да се сада слабо могу видјети - рекао је свештеник Славиша.

Он истиче да је иконостас настао у творници Луке Алексејевића, који је био један од главних произвођача црквеног инвентара тог времена у Новом Саду, као једном од тадашњих центара израде иконостаса. Многе цркве тог времена биле су украшене његовим иконостасима, а за рад га је наградио и црногорски краљ Никола Први Петровић Његош.

- Велики број иконостаса је уништен, нарочито током Другог свјетског рата, али има га још једна црква у Новом Саду, као и мања мјеста по Војводини. Занимљиво је да се у Музеју града Новог Сада чува икона Васкрсења Христовог из његове радионице, док се код нас налази комплетан иконостас с разним украсима који су и даље сачувани, што довољно говори о његовом значају и вриједности - истакао је свештеник Славиша.

Кобашка парохија основана је 1882. године, а прије тога припадала је печенеговачкој парохији која се недуго након тога угасила и ушла у састав парохије у Палачковцима у општини Прњавор. Из записа који су сачувани види се да је у Кобашу својевремено била изграђена дрвена богомоља након чега је на њеном мјесту започело зидање цркве.

- Свештеници су се овдје често мијењали, од Стојана Ивановића преко Јована Шпирића који је највише био укључен у изградњу цркве, али није дочекао њен завршетак и упокојио се седам дана прије освећења. У том периоду као кобашке свештенике видимо и Милорада Јелића, Теодора Петковића и Лазара Ожеговића за чијег је службовања набављен дио инвентара за храм, попут јеванђеља, октоиха, апостола, требника, служевника и свега другог што је потребно за богослужење - рекао је свештеник Славиша.

Он додаје да су се црквене матице уредно водиле од 1882. до 1944. године када су усташе запалиле у сред храма и уништиле све оно што се налазило у црквеном архиву.

- Није остало готово ништа, осим свега једног зборника, богослужбене књиге која је дјелимично спаљена али је натпис на њој остао сачуван. Придарио ју је Јован Лазаревић из Корова а купио је у Новом Саду око 1901. године. Поред ње, остала су још и два октоиха и апостол - рекао је свештеник Славиша.

Приликом повлачења према западу кроз ове крајеве су 1945. године пролазили припадници Југословенске војске у отаџбини из Црне Горе, заједно с великим бројем народа и свештенства. Они су посјетили храм у Кобашу, оставили неколико записа и доста потписа, а неки су дали и новчане прилоге од 100 до 500 динара.

Кобаш је одувијек био познат као мултиетничка заједница и према ријечима свештеника Славише, народ је у овим крајевима увијек живио свој живот и борио се да нађе мјесто под сунцем.

- Овдје постоји дужа традиција заједничког живота. Кобаш није младо мјесто, дуго је насељено и у давним временима су се ту сусретали православље и римокатолицизам, а касније у 16. вијеку појављује се ислам. Кобаш је међу посљедњим мјестима у овом дијелу Балкана које је пало под Турке, негдје око 1536. године. Вијекови заједничког живота учинили су своје да људи знају да живе заједно - истакао је он.

Бранко Ћопић

Протонамјесник Славиша Топић каже да је свештеник Лазар Ожеговић који је службовао у Кобашу од 1898. до 1899. године, по одласку на парохијску службу у Хашане код Крупе на Уни, био свештеник који је највјероватније крстио нашег чувеног писца Бранка Ћопића.

- Пошто га је бака Милица носила у цркву да га крсти, када је имао свега 15 дана, заборавила је како му треба дати име. У разговору са свештеником закључили су да му је требало дати име по неком од писаца, па је свештеник Лазар прво питао да није Ђура, по Ђури Јакшићу, а онда се сјетио да би то могао бити Бранко по Бранку Радичевићу. Тако је наш велики пјесник, понио име Бранко, захваљујући свештенику који је некада службовао у Кобашу - рекао је Топић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.