Иконописац Ненад Деспић осликао цркву брвнару у Вишеграду
Вишеград - Док исцртавам лик светитеља, мисли су ми обузете само његовим очима, погледом који није од овог свијета, цртама лица које зраче милоштом и добротом.
Прича ово у заносу сликар иконописац Ненад Деспић док стоји пред иконостасом цркве брвнаре у селу Бијела, задужбини братства Тасића и осталих породица које су живјеле или живе у том мјесту. Замишљено гледајући икону Исуса Христа, коме је храм и посвећен, Деспић наглас размишља.
- Иконе настају уз молитву и мирис тамјана, али док сам у том свијету, одем да радим неки други посао, а мисли о свецима су ми пред очима. Кад зажмурим, видим и оно што сам досад на икони насликао, али и оно што је остало, као да се моје дјело твори од два комада - објашњава Деспић.
Иако се сликари при цртању икона морају придржавати строгих црквених канонских правила, на њима остаје и њихов печат.
- То је печат наше душе, умјетничког надахнућа, оног у нама сликарима скривеног талента и оног чега и нисмо свјесни док сликамо, а то доживимо тек онда кад наше рукотвореније буде завршено - поручује Деспић.
Сликар из Вишеграда је на молбу Старјешинства братства Тасића насликао 17 икона на иконостасу, а тај посао био је завршен до Велике Госпојине прошле године и седмог сабора Тасића код храма.
- Занимљиво је да ова црква од брвана старих више од стотину година има толико икона - примјећује Деспић.
Умјетник који је насликао и иконе за храм Свете тројице у Рогатици каже да је, прије него што је започео посао, дошао у цркву брвнару "да осјети мирис и боју лучевог дрвета" и амбијент коме се цијели иконостас мора прилагодити.
- Требало је свете слике прилагодити необичном изгледу храма, уклопити их у атмосферу простора и да то све дјелује као једна нераскидива цјелина - наводи Деспић.
Ових празничних дана умјетник је први пут видио све иконе уклопљене у иконостас од дрвета. Дуго је гледао једну по једну, загледао се у очи светаца, додиривао рукама боју, гребкао је прстима, примицао се и измицао.
- Упечатљив је Непатворени лик Исуса Христа на врху иконостаса чије очи прате вјерника било на ком мјесту се у храму налазио - објашњава Деспић.
На питање зашто је тек послије пет мјесеци дошао да види иконостас са иконама које је изобразио, Деспић је подсјетио на приповијетку Иве Андрића "Мост на Жепи" у којој, на крају градње моста "у врлетном крају", неимар одлази не окрећући се.
- По мом мишљењу, сваки умјетник је свјестан да је његово дјело могло бити много боље и љепше и прибојава се самокритике - закључио је Деспић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
