Иако не говори, Мујо Есмић из Власенице пронашао заједнички језик са школским другарима: Другарство и без ријечи
ВЛАСЕНИЦА - “Од колијевке па до гроба најљепше је ђачко доба”, казао је великан писане ријечи Бранко Радичевић, а да је заиста тако, потврђује и помало необична прича о пријатељству 13 дјечака из власеничког Средњошколског центра “Милорад Влачић” који разумијевањем, пожртвованошћу и осмијесима руше све баријере и који су најважнији испит у животу, хуманости и другарства, већ положили чистом петицом.
Иако на први поглед изгледа да је ријеч о сасвим обичном разреду, И5 је све само не обичан први разред машинске струке. Међу дјечацима који су тек закорачили на позорницу живота има оних који се знају од малих ногу, има оних који долазе из других градова, али и један необичан ђак - Мујо Есмић. А Мујо је необичан јер не прича. Упркос томе, ни он ни његови родитељи нису одустали од жеље да се Мујо образује и дружи са својим вршњацима. Иако није било лако, уз разумијевање и добре другове увијек насмијани Мујо стигао је у средњошколску клупу.
Улогу његовог најбољег друга од почетка школске године преузео је Марко Ђокић. Иако помало несташног духа, своју улогу схвата веома озбиљно.
- Мују сам у основној школи знао из виђења и морам признати да на почетку нисам знао како са њим да комуницирам. Ипак, веома брзо сам схватио шта жели да ми “каже”. Знам када жели да одем да му купим ужину, сок, када му је потребно друштво. Наравно, увијек има оних који га задиркују, али зато сам ја ту да то не дозволим. Мујо другарство и љубав исказује широким осмијехом и то ми је највећа награда - прича Марко.
У власеничку школу Огњен Ђокић је стигао из Тишче и тада је упознао Мују. Иако му је на почетку било необично што његов другар не прича и није схватао како ће савладавати лекције и учити, веома брзо су се спријатељили.
- По његовим изразима лица знам да ли је радостан, да ли му нешто смета или му нешто треба. Мислим да су се и професори брзо прилагодили, јер Мујо задатке које му дају уредно завршава - казао је Огњен.
Професорица српског језика Татјана Голијанин истиче за “Глас Српске” да је Мују лако препознати по уласку у учионицу.
- Уџбеник, свеска и потребан прибор су увијек уредно сложени на столу. Пажљиво прати излагање и уредно препише лекције које му задам. Увијек је насмијан и труди се да изврши све обавезе, па одсутне пријави показујући ми на мјесто гдје неко од дјеце сједи - испричала је Голијанинова.
Школски психолог Илинка Нинић истиче да је најважније да је Мујо добро прихваћен од својих вршњака.
- Мујо има потешкоће у интелектуалном функционисању и оштећење говорно-гласовне комуникације. Укључен је у редован систем школовања, прихваћен од стране вршњака. Мотивисан је и труди се да стекне основна знања из теоријских предмета, а акценат се ставља на савладавање практичних вјештина. Мајка је спремна на сарадњу - истакла је Нинићева.
А мајка Алена најпоноснија је јер је њен Мујо послушно и добро дијете.
- Увијек смо му говорили и отац и ја да слуша, да не омета друге на часу и да се труди да савлада градиво колико год може. Било је задиркивања у основној школи. Он је веома осјећајан и дружељубив и кроз живот корача храбро, са осмијехом - казала је Алена за “Глас”.
Иако би, по њему прилагођеном наставном плану и програму, Мујо требало да има мањи број часова од другова, овај насмијани дјечак не пропушта ниједан у распореду цијелог одјељења. Професори му не гледају “кроз прсте” и кажу да је свака добра оцјена у дневнику потпуно заслужена.
Хуманост
Ученици првог разреда машинске струке у Средњошколском центру “Милорад Влачић” желе да помогну свом другару Муји да набави неко помагало које би му олакшало свакодневну комуникацију. Због тога се овај разред укључио у хуманитарну акцију “Чеп за хендикеп” и полако пластичним чеповима пуни кесе које ће бити прослијеђене организацији која је покренула ту акцију.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
