Храстови на имању браће Гогића живи споменик прошлог времена

Огромно дрвеће одолијева зубу времена на имању браће Милоша и Слободана Гогића који се поносе овим живим спомеником. Храстови се налазе један до другог у размаку од око педесетак метара, а највећи од њих висине је близу 50 метара и обима око 5,6 метара.

- Ово имање се водило у земљишним књигама на већем броју власника, али тек је одскоро и званично у нашем посједу. Иако су храстови заиста монументални и свакоме ко их види застаје дах, у протеклом периоду су били зарасли у шибље и растиње тако да ћемо наредних седмица уредити цијели локалитет како би заблистали у пуном сјају  - рекао је Слободан.

Милош каже да је прије десетак година стручњак са Шумарског факултета у Бањалуци вршио испитивање и утврдио да су храстови стари најмање 350 година. На питање како су преживјели све ово вријеме, Милош каже да је то била пука случајност.

- Цијело подручје Лијевча поља и Жупе било је прекривено храстовим шумама. Али кад је дошла Аустроугарска и кад је наступила гола сјеча и одвожња стабала у Аустрију, наши храстови су остали на свом мјесту јер је прадјед око њих направио свињац. Створило се велико блато и једноставно им се није могло прићи да се посјеку, тако да су опстали до данашњег дана - прича Милош и истиче да их ни за какве паре не планирају сјећи.

Хроничар Данило Кошутић каже да се велика сјеча на овим подручјима десила на Мотајици 1869. године, када су исјечене огромне количине храстових и букових стабала и отпремљене купцима из Трста, Сиска и Београда. Сличних сјеча, према његовим ријечима, било је и за вријеме аустро-угарске владавине, али највећа ипак се догодила у времену од 1922. до 1934. када се у Мотајицу уселила фирма “Турчић и синови” из Славонског Брода, коју је наслиједила фирма “Славекс”.

- Према неким сазнањима, фирма “Турчић” била је за то вријеме изузетно модерно организована и опремљена. На експлоатацији шуме било је ангажовано више хиљада радника по чему се може закључити да се радило о грандиозном пословном захвату - каже Кошутић.

Он истиче да је за нешто више од двије године изграђена шумска пруга у дужини од 20 километара од Каоца до Горње Лепенице и додаје да је крај ријеке Саве фирма закупила око десет хектара плаца и претворила га у огроман лагер.

- На отпрему су чекале велике количине балвана и огревног дрвета што говори да је било и извјесних облика прераде. На Сави су на утовар чекали шлепови које су вучни бродови “дамфери” повели пут Београда. Гола сјеча је, према неким процјенама, завршена 1935. године - каже Кошутић.

Богата налазишта

Храст је једно од најдоминантнијих врста дрвећа у србачкој општини, а старо корито Врбаса које пролази кроз овај крај сигурно је најбогатије и најочуваније налазиште храстова. Један такав примјерак пречника два метра и величине готово 30 кубних метара, стар можда и хиљадама година, извучен је из обале Врбаса 2011. године, а процјењује се да у води још има на десетине капиталних примјерака лужњака.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.