Хранитељство утјеха за животне недаће Приједорчанке Весне Берић
Приједор - Лакоћом и смиреношћу којом тешки животни терет на својим плећима носи, Приједорчанка Весна Берић потврђује ону изреку да судбина свакоме додијели управо онолико терета колико може понијети. А да је терет и претежак, говори прво чињеница да је прије 39 година на свијет донијела близнакиње са Дауновим синдромом.
Само она зна како је у свом срцу утихнула тај врисак и питање - зашто баш мени да се то догоди. Али сви који је познају знају да се никада није жалила и да је стоички прихватила своју судбину. Са кћеркама Слободанком и Јеленом поносно је шетала градом све док 2008. године Јелена није пала и тада јој је постављена дијагноза - церебрална парализа.
- Љекари су, као и много пута у оваквим случајевима, болест приписали том основном стању, а да нису дозволили да идемо на даље претраге. Говорили су да нема потребе, а то је убило моје дијете. Седам година касније, пет дана прије њене смрти, сазнали смо да је у питању био бенигни тумор на мозгу - истакла је Берићева. Од те трагедије, смрти кћерке која је имала 35 година, Весна се није ни данас опоравила. Очију пуних суза, каже да ју је то ипак ојачало, па је почетком 2019. године у загрљај примила седамнаестогодишњакињу, пружила јој је уточиште у свом дому и постала њен хранитељ.
- То је дошло спонтано јер на питање из Центра за социјални рад нисам могла да одговорим негативно и да тој младој особи не пружим шансу да живи нови живот. Њена породица се распала након смрти оца 2015. године, када је умрла и моја Јелена. Примила сам је да је спасим, јер када је дошла код мене, није знала апсолутно ништа, само је знала за павлаку и паштету. Непојмљиво је да је за толико година нико није ничему научио, од одржавања хигијене па до изражавања осјећања - прича Весна. Додаје да је за веома кратко вријеме научила много тога, да сада прича готово без престанка, да воли живот и све око себе, иако и даље не зна то да изрази.
- Вјерујем да ће њен напредак и даље ићи узлазном путањом - истиче Весна, која каже да јој је покретачка снага и то што осјећа да друга кћерка, од када је изгубила сестру, тражи своју другу половину.
Весна је и предсједница Удружења родитеља дјеце са посебним потребама “Невен”, које је регистровано 1988. године.
- Указала се потреба да се удружимо јер тада нису постојала никаква права што се тиче социјалне заштите, ја чак нисам имала доплатак на дјецу. Кад су моје кћерке завршиле основну школу, као основни вид социјализације, за њих је завршило школовање. Тада смо кренули корак даље и основали дневни центар - прича Берићева.
Додаје да је њу и друге родитеље охрабрило то што су почели да остварују нека ситна права и иду све даље и даље.
- Многа права смо остварили и сад имамо 330 регистрованих чланова - нагласила је Берићева. Додаје да се неће смирити док се не изгради зграда за заштићено становање, да се читава прича заокружи и добије свој пуни смисао. За Весну, која учествује у разним акцијама, спортским, хуманитарним, културним, назад не постоји. И тежак терет живота и даље успјешно носи.
Дневни центар
У дневни центар “Сунце” сваки дан долази 37 чланова Удружења “Невен”. Међу њима је и жена која има 66 година и нема никог другог па дође да половину дана проведе у друштву.
- Они сматрају да је то њихов посао, а најбољи показатељ су производи које направе, мада они то не мјере количином зарађеног новца већ бројем израђених и продатих рукотворина - прича Весна Берић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
