Гусле за Гиниса чекају свјетску славу

Овај инструмент, који се чува у Бијељини, красе портрети Филипа Вишњића и Косовке дјевојке, а како нам је испричао Стевановић, направљене су у тој величини да би подсјећале народ на бурну српску историју, традицију и епску поезију.

- Ипак, нисмо имали довољно подршке да те гусле пријавимо за Гиниса. Требало је да се за ту пријаву уплати одређени износ новца, али нажалост, када су улагања у културу у питању, нико није претјерано заинтересован. Те гусле, у које смо ми уложили много труда и воље, сада стоје у етно-селу Станишићи - рекао је он за “Глас Српске”.

Испричао је да су их излагали недавно на “Вишњићевим данима” у Бијељини с надом да ће се нешто промијенити, али, како је казао, и даље нема помака.

- Ми нећемо одустати, јер гусле су једини српски инструмент који је уврштен на списак УНЕСКО-а као дио нематеријалне културне баштине. Њих су својатали Албанци, Хрвати и други народи, али су се Срби за њих изборили јер српском народу истински припадају. Зато ми не можемо да одустанемо од идеје да буду у Гинисовој књизи - казао је Стевановић.

Додао је да би било добро да се и Министарство просвјете и културе Републике Српске укључи и да помогне, јер је ријеч о импозантном предмету.

- Прије четири године на крсну славу гусларског друштва Светог Димитрија, Вукан Ђука и ја пожељели смо да направимо те велике гусле како бисмо сачували од заборава оно што чини Србе и њихов идентитет - навео је Стевановић који је израдио и гусле које су поклоњене руском патријарху Алексеју.

Гусле за Гиниса израђене су ручно од црне липе, а како нам је рекао Ђука, један човјек их не може носити, али их може помјерати.

- Сваки детаљ је пажљиво рађен, а процес није био нимало лак. Много љубави смо уложили у њих са жељом да им се свијет диви, али, ето, нисмо имали средстава да до краја остваримо нашу замисао. Градоначелник Бијељине је недавно обећао да ће нам помоћи у реализацији идеје да уђу у Гиниса, па ћемо видјети - објаснио је Ђука.

Додао је да овај инструмент никада неће бити заборављен, те да му људи знају донијети гусле старе 100 година да их поправи и оспособи.

- Вјерујте да баш оне имају најљепши звук. У мом селу се ништа није дешавало без гусала, свака кућа их је имала, а то је зато што су гусле утјеха у невољи и радост у животу - закључио је Ђука.

Пјевање уз гусле као дио нематеријалног културног насљеђа Србије уписано је на УНЕСКО-ову листу.

Удружење

Вукан Ђука је истакао да је 2002. године у Бијељини регистровано Удружење гуслара “Филип Вишњић”.

- Кад смо у рату избјегли у Бијељину, одлучили смо да оформимо удружење, јер смо га имали и раније у Сарајеву. Финансирамо се од чланарине, и понеко ко је љубитељ гусала понекад нешто донира. Одржавамо републичке и савезне фестивале, а имамо доста омладине коју поучавамо свирању гусала. Срећом, има младих који желе да науче свирати гусле како би сачували историју и преносили је с кољена на кољено - рекао је Ђука.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.