Горштак из Петибора код Горажда: Од вукова голим рукама отимао овце
Од 35 година свог живота Горажданин Фахрудин Богданић 20 је посветио узгоју стоке. Живот у самом подножју планине Петибор, двадесетак километара од града, доста је тежак, али је тако одлучио и своју одлуку, како каже, неће промијенити. Многи су му говорили да је тежак живот сточара, предлагали да се пресели у град, али га живот у граду не занима, па у Горажде тек повремено оде.
"Мене је повукла жеља овдје. Дошао сам у 14. години живота и ја мислим да ћу ту и остати ако Бог да. Мене не интересује град, мене интересује рад, стока, да се може фино живјети. Још мало ова власт да погледа нас младе момке и остале људе, да нам помогну с машинама и ми се не би жалили. А не жалимо се ни сад", каже Фахрудин.
Живи са родитељима, који су већ нарушеног здравља. Осим што брине о стоци припремио је и већу залиху дрвета, јер очекује хладну и дугу зиму која на око 1.100 метара надморске висине почиње раније. Његов радни дан почиње рано ујутро, а завршава касно навече.
"Од зоре до мрака. Морају овце да се чувају два пута дневно. Ујутро их пустим око пола седам, некад у седам. Чувам до 12, затворим и у три опет пустим. Навече до шест, пола седам. Живи се, ради се, девера се. Навикне се човјек на све. Ходам и преко стијена, брдима, читав Петибор чувам ја, овамо код комшија на Борак Брду. Неких 20-30 километара пређем дневно, дођем кући, мало одморим ноге и онда опет пустим послије подне. И тако 20 година", с осмијехом прича Фахрудин.
Почео је са неколико, а данас има цијело стадо оваца. Јагњади без проблема прода, јер мало је сточара у овом крају а потражња је велика.
"Почео сам 2000. године у марту мјесецу са три-четири овце, а ево, са упорним радом сад имам и двије краве и неких сто оваца, а имам нешто и туђих, за једног пријатеља чувам. Пола свог живота и више бавим се са стоком. С кравама, с овцама, нема какве животиње немам. Имам и коке, имам и керади, имам све", објашњава Фахрудин Богданић.
Потребне су му машине, јер нема косачице, па траву која је ове године издала мора ручно косити и сушити, па и купити од комшија како би је имао довољно преко зиме. Од власти је, показује нам, добио само ручна колица, циваре које су захрђале па је морао купити нове. Зими мора бити додатно опрезан, јер у потрази за храном и дивље животиње чешће нападају.
"Са сваком сам се животињом суочавао, само нисам са медвједом. Гонио сам и лисице, отимао кокоши. Ево, уназад три дана долазила је лисица, однијела ми три ороза. Мора и она од нечег да живи. Ја опет имам два, елхамдулиллах, биће још догодине. Вука сам једне године, кад сам јако почињао чувати, кад сам имао пет-шест оваца, гонио до на крај ливаде. Отео сам му овцу, вук је отишао гладан, а ја сам вратио овцу на леђима у стадо. То ми је први доживљај био. Једино што сам га видио на телевизији, никад га нисам видио уживо. Али ето отјерао сам га преко ливаде и на моју срећу није напао ни мене, а овцу је пустио и вратио сам је у стадо", присјећа се Богданић.
Медвједе још није сретао, али је у Отрицеву, с друге стране Петибора, већ напао стадо оваца код повратника који је у сличној ситуацији као Фахрудин. Ради се о дивљој животињи која је строго заштићена актуелним законским прописима.
"Може и мени доћи кад год хоће, у по дана, овдје сам на самку. По ноћи да и не говорим. Ево 20 година мени долазио није, а само нас дијели једно брдо. Мени кад би дошао ја бих ударио на њега. Нека сатре и мене, ја не бих могао гледати стоку да таре. Не можеш 20 година нешто градити и да ти дође. Медвјед заштићен, а ми нисмо. Шта смо ми? И ми смо, бар ми на селу, једна врста животиње. Ми смо нека врста животиње, а доље су људи у граду. И ја сам животиња, нема шта ме није трало", каже Фахрудин.
Понавља своју једину жељу, да добије машину с којом би косио и превозио траву, али не само он већ и комшије које су у сличној ситуацији. А комшија је све мање, јер сви исту муку муче, имају вољу, али снаге све мање, па бројна села у околини постепено остају празна.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
