Гимназијалци соколачке Гимназије прославили 50 година матуре

Од укупно 57 матураната школске 1966/1967 године на прозивку се јуче одазвало нешто мање од 40. Жале, како кажу, што 17 њихових другова из генерације није више међу живима.

Драго Копривица, власник ресторана "Френч" у коме су се окупили стари матуранти, рекао је Срни да је у тој генерацији било 57 ученика у два одјељења. Дијелили су се само према избору страног језика на "Русе" и "Нијемце".

"Ми смо се у то вријеме дружили другачије, помагали једни другима у свим пословима, годинама након завршетка школе и факултета заједно прослављали Нове године и друге празнике бивше нам државе", присјећа се домаћин матуре.

Копривица каже да су до данас остали пријатељи, кумови и родбински се повезали.

За многе из те генерације ово окупљање је и понос и туга. Поносни су што су доживјели да славе годишњицу која им се некада чинила далека, а тужни што је у неповрат отишла младост и много срећних дана.

Милана Милић рођена Башевић, просвјетни радника из Живиница је пресрећна што је опет на родној Романији и што се дружи са пријатељима из младости.

"Гимназијски дани су најљепши дио мог живота. Толико ми значе да сам у тешком поратном времену прелазила и по 800 километара од мјеста до мјеста да дођем на годишњицу матуре", каже Милићева.

Славко Копривица, некадашњи репрезентативац Југославије и вишеструки првак Балкана у трчању на 600, 800 и 1.500 метара, према мишљењу пријатеља, један је од најуспјешнијих из генерације матураната 1967. године.

Он тврди да су скоро сви из те генерације завршили факултете, а највећи број је изабрао позив просвјетних радника, јер су одмах по завршетку школовања добијали посао.

"Расули смо се свуда и данас смо по мјестима из којих долазимо Југославија у малом", каже Копривица.

За Златка Велимировића, некада познатог фудбалера "Гласинца" и височке "Босне", данас просвјетног радника у пензији из околине Ваљева, Соколац је једно од најљепших мјеста у бившој држави.

"Ту сам дошао, завршио средњу школу из које носим лијепе успомене и често кажем да сам Романијац", каже Велимировић, који љета проводи на овој планини са пријатељима.

На прославу 50 година матуре позвани су супружници умрлих другова из треће генерације соколачке Гимназије, па се тако Драгомир Недовић, запутио на скуп из Бијелог Поља, у част умрле супруге Јевросиме Витомир, јер тај чин сматра дивним гестом.

Обрад Маловић је одавно напусто родно село Сијерци код Сокоца и каријеру наставио у Београду. За њега је на Романији све лијепо, а посебно дружење са завичајним пријатељима.

"Не могу рећи да сам посебно успјешан, али сам лично задовољан учињеним у животу. Радио сам у Министарству спољне трговине и 10 година био њен представник у Варшави", каже Маловић.

Некадашње дружење кроз средњошколско образовање сматра далеко богатијим и љепшим од данашњег дружења младих људи.

Увјерен је да су у нараштајима "паметних телефона" појединци довољни сами себи, јер истовремено слушају музику, разговарају и прате дешавања у јавном животу без блиског дружења и топлог разговора са пријатељима, каквим су "богате" старе генерације.

И Чедо Копривица, пензионисани професор из Саобраћајно-техничке школе у Земуну, сматра да је генерација која се јуче окупила једна од најуспјешнијих у историји соколачке Гимназије.

Присјећа се времена патриотског морала и социјалистичког духа у коме су одрастали његови школски другови, а данас стара господа и отмене даме.

Све је на овој прослави матуре текло по неписаном правилу из њихова доба - обављена је прозивка, саслушан поздравни говор и кренула музика уз коју су ницале велике љубави, падали пољупци и доношене одлуке куда и како даље.

Сада када је све прошло, педесетогодишњицу матуре бивши соколачки гимназијалци сматрају привилегијом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.