Фијакером језди стазама младости
Вишеград - Младост је у младалачком заносу и љепоти, али како и треће животно доба може бити узбудљиво и како се сјећања оживљавају и враћају у садашње дане, зна војни пензионер Војко Пајевић из села Вардиште код Вишеграда.
Он је, поред стана у Београду, одлучио да се окрене селу и нашао је душевни мир на очевом имању у Вардишту. Набавио је најприје коња Шарца, па онда и фијакер који је допремљен чак из Сомобора.
- Осјећам се овдје рајски. Ту су стазе мог дјетињства, ријека моје младости, стара кућа која подсјећа на бројну породицу Пајевића, моја лијепа супруга, а сад и фијакер и вожња друмовима око родног села - рекао је бивши пуковник ЈНА и Војске РС.
Пајевић каже да му се жеља испунила па је набавио фијакер, какав су посједовале некад само сеоске газде и када је свака имућнија кућа имала коња "седланика".
- Прво моје даље путовање фијакером биће на "Завичајне дане" у Мокрој Гори, а онда ћу се овако у народној ношњи овог краја појавити и код манастира Добрун за Велику госпојину - прича Пајевић.
Пајевић нас је дочекао у народној ношњи овог краја уз границу са Србијом, која је иста за Србе на десној обали Дрине код Вишеграда.
- И моји прадједови и дједови су носили копоране, зубуниће, односно дуги прслук од сукна. Имали су бијеле везене кошуље, рајтоз панталоне и опанке шиљтане какви се носе у Шумадији - говори Пајевић показујући своје ново одијело.
Овај пензионер прича да се сад млади чуде како су њихови преци могли и љети и зими да буду одјевени у сукнена одијела и објашњава да је вуна најбољи изолатор и од врућине и хладноће.
Бивши високи официр каже да млади људи жуде да брзо сазру, а кад остаре желе да се врате у младост.
- Овдје са овим што имам, уз здраву храну произведену у мојој њиви, са старом ношњом, фијакером и Шарцем заиста се осјећам срећним - истиче Пајевић држећи у руци кожну камџију док уз топот копита фијакер клизи некадашњим царским друмом поред ријеке Рзав.
Кућа Паје Пајевића
У периоду између два свјетска рата скоро свако село у вишеградској општини имало је свог виђенијег газду, а у селу Вардишту био је то чувени Пајо Пајовић.
- Мој стриц Пајо је за то вријеме изградио кућу невјероватних димензија 14 пута десет метара, а само са једне стране било је осам прозора. Пајова задруга имала је 25 чељади и сви су живјели у слози - каже Војко Пајовић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
