Емил Влајки, аутор новог романа о израелско-палестинском разрачунавању: Сурова истина о сукобу испричана судбинама људи

Нови наслов стигао је у вријеме када је његов претходник "Четникуша" изазвао огромно интересовање у овдашњој јавности. Два романа осим идентичног потписа аутора повезују и исте људске судбине. У БиХ су супротстављена три народа на истој земљи, а на подручју бивше Палестине два народа. У оба романа синови нехотично узрокују смрт својих мајки. У оба се романа опредјељење за једну од зараћених страна сматра као нешто нормално, а борба за мир као издаја националних интереса. У оба романа гину поборници за мир, а тријумфују шовинисти.

ГЛАС: Излазак Вашег романа "Смрт у Јерузалему" поклопио се са недавном одлуком предсједника САД Доналда Трампа да премјести америчку амбасаду у тај град, што је изазвало протесте и крваве нереде у арапским/исламским земљама о којима пишете. Зашто је Јерусалим толико важан за муслимане и Јевреје?

ВЛАЈКИ: Прво, хтио бих истаћи да тко год буде прочитао овај роман од сада ће му бити све јасно о јеврејско-арапском сукобу у прошлости, садашњости и будућности. Што се тиче Трампове одлуке да Амбасаду САД премјести у Јерузалем, проблем је друге врсте. Израел је 1950. године одлучио да западни Јерузалем буде његов главни град. Израел 1967. године осваја и источни Јерузалем и одлучује да овако уједињени град буде његова пријестолница. За Арапе, укључујући Палестинце, је то главни проблем. Они сматрају да би источни Јерузалем требало да буде главни град новоформиране државе Палестине. Источни Јерузалем због тога што се тамо налазе, након објеката у Меки и Медини, двије најважније вјерске институције ислама - џамије Ал-Акса и Купола. Из ове посљедње је пророк Мухамед, наводно, узлетио у небо. Израел сматра да је то мит и да су ове двије џамије изграђене на Светом брду, на темељима Соломоновог храма, најважније вјерске јеврејске институције описане у Библији. Арапима/муслиманима је, дакле, важан источни Јерузалем, а Трампова одлука је само долила уље на ватру. Додајмо и да је кршћанима Јерузалем такођер важан, јер се тамо, наводно, налази Кристов гроб.

ГЛАС: Чињенице говоре да је проблем јеврејско-палестинских односа много дубљи и да је у вези са досељавањем Јевреја у њихову некадашњу домовину коју су Римљани назвали Палестином након што су протјерали Јевреје са њихове земље у другом вијеку након Христа. Да ли су Јевреји након 2.000 година одсуства имали право да поново насељавају Палестину?

ВЛАЈКИ: На ово је немогуће децидно одговорити, јер свака страна у конфликту има своје разумијевање овог питања. Једино могу указати на слиједеће, на том простору није никада било палестинске државе, већ су њиме владали Турци и касније Британци. Насељавање таквих простора гдје је постојало аутохтоно становништво већ је виђено у модерној повијести (Аустралија, Америка). Тамошње становништво, у оно вријеме, је себе сматрало Арапима, а не Палестинцима. Чак су и званичници неких арапских држава (Саудијске Арабије, Јордана, Сирије) негирали постојање Палестине. Свијет је деценијама говорио о палестинским избјеглицама, а не о палестинском народу. Јевреји, с обзиром да је то некад била њихова земља, прије него што су отјерани од Римљана има 2.000 година, сматрали су да посједују хисторијско право да ту буду, наравно под увјетом да то не иде на штету палестинских Арапа. И велик број досељеника је бјежао пред нацистичком Њемачком, а многи су били они који су преживјели њемачке концентрационе логоре. Али да не дужим. Да су Арапи 1948. године били разумнији и да су прихватили ондашњи, територијално далеко мањи Израел одређен у Уједињеним нацијама, у којем је био једнак број Арапа и Јевреја, као и државу Палестину, такођер створену по одлуци УН, сви би у том часу бенефицирали, Јевреји и Арапи.

ГЛАС: Палестински тероризам је присутан од самог оснивања државе Израел. С друге стране Израел је много јачи и дјелује непропорционалном силом према Палестинцима. Зар није страшно то што се недавно дешавало у Гази насељеној искључиво Палестинцима?

ВЛАЈКИ: Наравно, да је страшно. Видјети град у рушевинама са великим бројем мртвих, углавном цивила, посебно дјеце, мора изазвати револт код сваке нормалне особе против починиоца те катастрофе. Али, увијек постоји оно "али". Дат ћу један примјер не задржавајући се на непрекидном палестинском тероризму од оснутка државе Израел, од којег је у самопослугама и аутобусима страдало на хиљаде Јевреја. У дужем временском раздобљу су терористичке палестинске организације Хезболах и Хамас годинама ракетирале са подручја Газе израелска погранична насеља. Страдавали су цивили, од тога стотињак дјеце са именом, презименом, годином рођења и погибије. Свјетска штампа о томе скоро уопће није писала. Израел је протестирао, вршио репресалије и реагирао на начин који смо сви видјели и што је за сваку осуду, јер је у тим акцијама страдавало много више Палестинаца него Јевреја. Али, што је са погинулим јеврејским цивилима, посебно дјецом? Зар су они мање вриједне жртве? Циклус насиља је незаустављив. Палестинци, како веле, тероризирају Израел због његових злочина над њима, а Израел то исто ради због палестинских терористичких злочина. У ствари, жртве су једни и други и то, очито, милитантним круговима супротстављених страна иде у корист.

ГЛАС: Зашто се Ваш роман зове "Смрт у Јерузалему"?

ВЛАЈКИ: Зато јер је он, у извјесном смислу, кроника смрти на тим подручјима, крвава бајка. Роман почиње са описом масакра над Палестинцима којег је, у Деир Јасину, извела јеврејска терористичка организација Иргун 1948. године. При томе су страдали родитељи Асима који је један од главних ликова романа. Затим се описује страдање Асимове дјевојке Хилде. Мићи, другом главном лику у роману, је у палестинском терористичком нападу убијена вјереница Оливија, Израелка. Мићином непажњом и наивношћу страдају његова мајка Беа и Асим, обоје поборници за мир на тим просторима. Убија их Арон, сурадник Бее, јеврејски екстремиста који је против мира са Палестинцима. Арон, ради тих убојстава, сам бива осуђен на смрт. Све је проткано низом других страдања, Јевреја и Палестинаца.

ГЛАС: Да ли Ваш нови роман има везе са претходним романом "Четникуша"?

ВЛАЈКИ: Наравно да има. У БиХ су супротстављена три народа на истој земљи, а на подручју бивше Палестине два народа. Рада, Српкиња која се бори за мир и правду, страдава у Сарајеву једнако као и Беа у Израелу. У оба романа синови нехотично узрокују смрт својих мајки. У оба се романа опредјељење за једну од зараћених страна сматра као нешто нормално, а борба за мир као издаја националних интереса. У оба романа погибају поборници за мир, а шовинисти тријумфирају.

ГЛАС: Може ли се рећи да су Срби данас, метафорички речено, савремени Јевреји?

ВЛАЈКИ: То је сасвим сигурно. Страдање милијуна Срба у Првом и Другом свјетском рату који су се борили против сила зла је непобитна чињеница. Демонизација Срба, њихово уништавање и протјеривање из Хрватске, БиХ и са Космета такођер су неоспорни факти. У одређеном тренутку, сјеверни дио Космета је био највећи концентрациони логор у Европи. Негативно етикетирање Срба врши се и дан-данас.

Читаоци нека суде

ГЛАС: С обзиром на то да сте Ви један од главних ликова Вашег новог романа, а по мајци сте Јевреј, да ли сте били пристрасни у описивању догађаја у Палестини?

ВЛАЈКИ: О томе Вам не могу ништа рећи. Јавност и читаоци ће то просудити. Рецензенти овог романа: Јевреји, Бошњаци и Срби то нису примијетили.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.