Дванаестогодишњак зарађује за живот: Није ме срамота ниједног посла
Име ми је Самир Бајрамовић. Имам 12 година, али као да ми је много више. Јер, за једну моју годину проживео сам колико моји вршњаци за пет. Најмање. Живот ме није мазио, као ни већину ромске деце. Али, то нам је судбина. Ваљда... не знам. Заклео сам се пре годину дана - има живот да променим. И, ето!
Овако почиње своју животну причу један ромски дјечак, на чачанском гробљу док је купио восак око споменика. Непосредно прије разговора пјевао је пјесму Томе Здравковића ''Тужно лето''.
Од тог посла, касније је испричао, живи и он и његова многочлана породица, пишу Новости.
'' Знате, ја сам рођен у Чачку. Али нисам растао уз мајку и оца, већ у хранитељској породици. Баш као и моје три старије сестре - Адиса (13), Едиса (16) и Елза (18). Били смо подељени у две породице у селима крај Велике Плане. Морало је тако да буде, јер, како ми је мајка, после причала, отац нас је оставио и није имала од чега да нас храни, обуче, школује - причао ми је овај стармали дечак. - Није ми код хранитеља било лепо. Тукли су ме за сваку ситницу, понекад сам по цео дан био у ћошку по казни. Дешавало се и да ми до вечери не дају ништа да једем'', исрпичао је овај малишан.
Онда је одједном прекинуо причу и наставио да пјева.
"Срце моје дели се...", готово кроз шапат, из душе је излазио текст познате пјесме. Послије строфе је наставио гдје је стао.
''Када сам чуо да су ми се сестре вратиле мајци, која је у међувремену добила још двоје деце из другог брака и још једно из трећег, одлучио сам да се и ја вратим своме дому. Нисам знао ни где је, нити да ли има кров над главом. Само сам желео да се вратим мајци. Често сам мислио о њој, о томе зашто ме је оставила. Социјални радник ју је позвао и она је дошла до Плане. Загрлила ме чврсто. Почела је да плаче. Решила је да ме врати. Био сам пресрећан'', прича он.
Док ми је говорио о свом животу, понекад би застајао, поглед би накратко спуштао ка земљи.
''Сада ми је у Чачку много боље. Ма најбоље. Иако немамо никакве услове за живот, мени је битно да смо сви заједно и да имамо срећу у кући. Нас једанаесторо живи у једној кући, која није наша. Немамо струје, увече палимо свеће. Много нас је, али за свакога има да поједе. У ствари, оно што имамо мајка подели на једнаке делове. Она не одваја децу, свакога подједнако воли. Мајка је мајка! И све нас држи да будемо чисти, иако нам је доста ствари подерано'', каже Самир, показујући врећицу воска који је накупио. Од како се вратио кући, купи воштанице на гробљу. Сав новац даје у кућу.
На крају, Самир се и нашалио на свој рачун.
''Највише волим да певам. То ће бити мој живот. Чујте ову, моју омиљену: "Циганиин сааам аааал' наааајлепшиии..."
Мене није срамота
''Долазим на гробље у сутон, када нема пуно народа. Није ме срамота што ово радим, није ме срамота ниједног посла. Знам да цепам дрва, помажем мајци у кући. Чистим, перем. Све радим... Идем и у школу. Пети сам разред. Неће другари да се друже са мном. Чак и када се са неким питам, они после руковања бришу руку'', говори Самир.
У његовим очима, док је ово изговарао, први пут се видјело да га то боли. Његов бистар поглед за тренутак замутиле су сузе. А онда је опет запјевао.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
