Душан Дрљача, приједорчанин који је побиједио вирус корона: Сањао сам равну линију и једноличан звук апарата за срце

“Тад сам осјетио највећи страх, у ноћи између недеље и понедјељка (26. на 27. априла). Не можеш да удахнеш. Бориш се за ваздух. Ноћ сам пробдио, тако сједећи. У једном моменту сам заспао. Сањам зелену равну линију на црном екрану апарата који прати рад срца. И звук откуцаја који успоравају и прелазе у једноличан тон”, свједочи Душан у разговору за Агенцију Срна.

Дрљача је завршио гимназију у Приједору, Вишу и Високу медицинску школу у Земуну и специјализацију из медицинске радиологије. У болници “Доктор Младен Стојановић” у Приједору радио је 13 година, а од 2010. године ради на УКЦ-у у Бањалуци у Центру за радиотерапију којим управља групација “Афидеа”, европски лидер на пољу радиолошке дијагностике и радиотерапије.

“Јесте ја сам Душан Дрљача. Након своје објаве на друштвеној мрежи Фејсбук добио сам позив да дам изјаву и даћу је без да се скривам иза иницијала, јер, побогу, нисам никог убио, само сам се разболио и на крају и побиједио. Не видим ни један разлог да то кријем”, говори Душан.

Како није било повишене температуре нити се осјећао болесним, Душан је у петак отишао на посао, мислећи да је у питању премор. Са својим онколошким пацијентима једнако ради све вријеме пандемије, пружајући им стручну помоћ и лијепу ријеч, јер она пуно значи, човјека охрабри и помогне, некад можда и више него сама терапија.

“На самом почетку, морам бити искрен, размишљао сам, као и многи, да се то мени не може десити, јаке сам конституције, непушач, активни спортиста двадесет година, а након тога рекреативац, без озбиљних здравствених потешкоћа. Међутим, Васкршње вечери добијам температуру 39 степени која ће с успонима и падовима трајати наредних десетак дана”, казује Душан.

Изолује се у другу собу, како ће је касније назвати, своју властиту ковид собу, гдје креће борба са температуром коју антипиретицима не успијева спустити испод 38 степени и већ је тада јасно да то није обични грип. Ујутро одлази на УКЦ, овај пут као пацијент. РТГ показује обострану упалу плућа, а лабораторијиски налази упални процес. По савјету инфектолога, иде у кућну изолацију док не стигну резултати тестирања на вирус корона.

“Сриједа јутро, позив на инфективну клинику, налаз позитиван. У реду. То смо и очекивали, чак су и ствари биле спаковане и спремне за болницу, али зашто сад оволики страх, зашто зебња? Излазим, а у очима своје жене први пут видим страх и несигурност, те исте жене која је три дана око мене играла борећи се као лавица са температуром и свим осталим. Млађи син (18 мјесеци), обмотан око њене ноге, само ме гледа, док старији /осам година/, немушто пита: Тата, па јел баш мораш ићи? У глави ми хиљаду мисли, у очима поток суза, је ли ово посљедње нам виђење, је ли ово двоје пилића остављам само са мајком? Идем у непознато, а све што желим да је да побиједим због хиљаду разлога који су остали ту, на вратима стана”, присјећа се Душан.

По смјештању на Клинику за инфективне болести, постаје још свјеснији ситуације. Све око њега су позитивни пацијенти, неки старији, неки добро млађи. Смјештај није хотелски, разумије се, него болнички. Из двокреветне убрзо ће бити премјештен у трокреветну собу, јер је стигла дјевојка од 26 година којој је потребан такозвани шински кисик којег та соба има.

“И даље осјећам добро, осим те температуре која ломи данима. Крећу терапије према прописаном протоколу. И РТГ плућа и лабораторијске анализе су лошије него два дана раније. Маштам о томе да ми топломјер бар једном покаже 36,9”, истиче Душан.

Поруке и позиви долазе од знаних и незнаних. Та подршка од породице, пријатеља, директно и индиректно надређених, дају снагу. Чак и коментари појединих колега да треба бити “друштвено одговоран, како на послу, тако и мимо посла” дају додатну снагу да истраје. Дани су одмицали, пацијенти у соби су се мијењали једни за другима. Неки су одлазили на други спрат, гдје су пацијенти са тешком клиничком сликом, а неки на стару пулмологију одакле су отпуштани кући.

“Остало ми је упечатљиво да човјек са дијабетесом, који лежи до мене, нема ни температуру нити друге потешкоће. Бива пребачен на пулмологију, а ја остајем. Физички у бољој кондицији од њега, али са пуно тежом клиничком сликом. Дакле, правила нема”, наводи Душан.

Посматра медицинско особље. Труде се око сваког пацијента. Осмог дана љекар у визити гледа параметре, одлучује прикључити га на кисик и размотрити пребацивање на други спрат.

“Ту ноћ сам провео у сједећем положају, борећи се за удах више. Размишљао сам да не смијем отићи спрат више, да не смијем отићи, да не смијем никуд са тог првог спрата. Пред зору заспим. Сањам себе како се борим, људе како трче око мене и вичу НЕЕЕ!, али равна линија на екрану и једноличан звук су неумољиви”, препричава Душан свој најгори сан у животу.

Наредног дана разматра се премјештај на други спрат због “шинског” кисика, али једна докторица, верујући у Душанову снагу, одлучи да остане ту, на кисику из боце.

“Хвала јој на томе. Сутрадан ујутру ми уводе још антибиотика, колико могу да видим по инфузијама. Нема везе, мислим се, само нека сам овдје. Идуће јутро биће прво без повишене температуре. И сестра говори: Напокон! А, ево, и сатурација ти је добра. Истог дана скидају ме с кисика”, наводи Душан.

Како му се стање побољшава, Душан се почиње занимати и за свијет изван инфектологије. Види нападе на медицинско особље. Једноставно је, каже, морао јавно реаговати јер је и сам био свједок шта ти људи заправо раде за обољеле. Два дана прије изласка, 3. маја, објавио је на свом “Фејсбук” профилу своје двије фотографије из два периода борбе с ковидом 19 – са кисеоничком маском и са обичном, заштитном маском. И стао у одбрану колега.

“Међутим, како видим, неком та пожртвованост медицинског особља није довољна. Многи их осуђују, многи кажу то им и јесте посао, нису опремљени, неодговорни су... Јесте, слажем се да им је то посао и само ћу се око тога сложити. Они тај посао обављају итекако савјесно и професионално, а, да будемо начисто, многи од њих прераспоређени су са својих матичних клиника, при чему је јасно да се први пут сусрећу са оваквом врстом обољења, а сви знамо да, када је нешто ново, постоји и одређена доза страха”, поновио је Душан суштину своје објаве.

Он је нагласио да не раздваја докторе од средњег кадра, јер без тима нема ни успјеха, те да је, осим Клинике за инфективне болести, имао и логистичку подршку Клинике за унутрашње болести гдје ради његова супруга. Како му кућно васпитање налаже, по оздрављењу им се јавио појединачно и лично захвалио.

“И на крају, да, ја сам тај који се заразио. Ја сам тај који је водио рачуна о свим мјерама, а ипак довео у ризик своју породицу. Ја сам тај који није могао да дочека да поново дође кући и види своју супругу Тању и своје пилиће Мирка и Луку. Ја сам тај који је забринуо своју мајку и брата. Али, ја сам и тај који је на крају ову болест побиједио”, закључио је Душан.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.