Драган Лукић из Козлука три деценије поносно носи плаву униформу: Полицајац мора бити и психолог и геометар

Лукић истиче да полицајац није само особа у плавој униформи која шета цијели дан по граду и кажњава људе, већ је то много компликованији посао у коме казна треба да буде посљедња мјера, а помоћ другима приоритет.

"Циљ није кажњавање, већ да се помогне другима те да се стекне повјерење грађана и створи безбједност за све" истиче Лукић, који је у полицијске воде ушао сад већ давне 1994. године, како каже, у најгоре вријеме за овај посао. 

Након скоро 30 година рада у полицији поручује да је у овом послу најбитније увијек остати миран и поступати по закону.

"Бити полицајац јесте стресан и напоран рад, али је и посао који уђе у крв и кроз који стекнеш неке вјештине да видиш оно што други не виде и не чују. Има добрих страна јер упознаш разне људе и стекнеш пријатеље за цијели живот" казао је Лукић, додајући да грађани од њих траже да буду и геометри који ће ријешити њихове размирице око међе.

Нагласио је да је веома поносан што за свој радни вијек није морао да употријеби оружје и пуца на некога.

"Најљепши осјећај овог посла јесте то кад некоме помогнете и све се заврши на најбољи начин, без насиља и жртава. Свим колегама бих пожелио да дочекају пензију, а да оружје не морају да потегну" казао је Лукић.

Прве кораке у полицији започео је у октобру 1993. године када је уписао Полицијску академију, а годину касније већ је распоређен на послове полицајца у Илиџи, гдје је остао до 1996. године када је запослен у Полицијској станици Козлук. 

Никада није био дисциплински кажњен, а с поносом истиче да је био припадник Војске Републике Српске. 

Каже да је успио да усклади професионални и породични живот и стекне три дивне кћерке, што му је највеће задовољство. 

Лукић истиче да се кроз све године службе, трудио да грађанима увијек буде доступан и на услузи за сваку помоћ, поступајући професионално и предано.

"Почеци мог рада вежу се за ратно и послијератно вријеме када је свако носио оружје. Тада је живот био од данас до сутра, поготово у Сарајеву. Ми полицајци ишли смо у то доба и на линију и радили. Тешко је било поступати, морао си пазити на сваку ријеч, сваки покрет других, јер грешка је у то доба била скупа. Тек од 2000. године лакше је радити" истакао је Лукић.

Према његовим ријечима и послијератни период је био специфичан, људи су и даље имали оружје и били под психолошким притиском због свега. Присјетио се једне тешке ситуације када су добили дојаву о пуцњави код обданишта.

"Нисмо одмах знали о чему је ријеч и колико је опасна ситуација. Када смо изашли на лице мјеста сазнали смо да брат жели да убије брата. Гањао га је пушком. У том моменту кроз главу ти пролази хиљаду мисли, како интервенисати, како то спријечити, а не направити већи белај" присјетио се Лукић.

Каже да је то била једна од ситуација у којој се види колико је битно да полицајац има и вјештине психолога.

"Започели смо причу с наоружаним братом те га полако убиједили да то што је наумио није рјешење проблема, већ ће само себи уништити живот. Мало помало, он је попустио те смо му одузели оружје и све се мирно окончало" рекао је Лукић.

Нагласио је да му је с једне стране драго што је дочекао пензију, али с друге помало жао јер толике године у служби су му ушле у крв. Каже да сада када се окрене уназад не жали што је изабрао овај позив, кроз који је стекао пријатеље и помогао многима.

ПОШТОВАЊЕ

Драган Лукић каже да је полицајац и данданас поштован у друштву, иако, модерно вријеме и друштвене мреже доносе неке лоше ствари.

"Старији народ и данданас поштује полицију, док млађи ипак имају мање сензибилитета за наш посао. Нажалост, појава друштвених мрежа и ширење лажних информација допринијело је да млађа популација не цијени овај позив. Често се неке ситуације погрешно преносе и изгледа да је мотив да се пише 'што црње то боље' " рекао је Лукић те додао да у суштини већина људи поштује полицију.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.