Дјечаку Храброст и његовом оцу у Бобар банци пропало пола милиона марака?
Бијељина - Петар Ђурић и његов син Гојко, који је у региону стекао надимак "Дјечак Храброст", јер је са само осам година преузео бригу о тешко болесном оцу након што их је напустила мајка и супруга, могли би да остану без око пола милиона марака у Бобар банци, која је у стечају.
Како портал "Српскацафе.цом" преноси Петрове ријечи, није сигурно да ће они успјети да добију ишта од новца који су имали на рачунима у поменутој банци.
"Највише пара је пропало код Бобара. Не знам ни ја колико сам имао, али имао сам доста тамо. Колико знам, око 500.000 КМ на моје име је пропало тамо. А и сам не знам колико је тамо пара било на Гојка… Откуд знам хоће ли се ишта од тих пара вратити. Живим у нади да ће се вратити, али не знам о томе ништа. А што се тиче нас, има се новца још мало", прича отац "Дјечака Храброст" за портал "Српскацафе.цом".
Међутим, Петар није навео да ли се радио новцу који су добили у хуманитарним акцијама организованим 2013. године и касније.
Подсјетимо, 2013. године регионом је одјекнула прича о храбром дјечаку Гојку који је тада имао 13 година и преузео је бригу о свом оцу Петру након што је он повриједио ногу.
Петар још увијек није успио да залијечи повреду, а каже уморан је од одлазака у болнице.
"Ништа се не поправља. И даље је тешко стање. Доктори кажу да се ту не може ништа учинити, иако неће бити ампутације ноге", каже Ђурић, коме болесна нога не даје могућност да било шта ради и заради.
Он наводи да данас живе далеко од медијске и јавне помпе коју су прије четири године проживљавали и која им је, ипак, на крају донијела живот достојан човјека.
"Више нам не долази толико људи", прича Ђурић.
Његов, сада тринестогодишњи, син Гојко сада похађа 6. разред Основне школе "Кнез Иво од Семберије", и добар је ученик, а бави се и спортом.
"Тренирам теквондо и сада сам плави појас. А што се тиче оца, нога га и даље често боли. Понекад не може да заспи…", прича дјечак и додаје да још увијек има жељу да постане полицајац.
Подсјећамо, Петру и Гојку Ђурићу су, након што је о њима 2013. године објављена потресна медијска прича, помогли бројни хумани људи, предузећа, градске власти, институције… Тако су Ђурићи из куће старије од 40 година, која је прокишњавала и није имала купатило, у децембру поменуте године уселили у нову, која има 75 метара квадратних и гаражу.
Петар је и даље незапослени демобилисани борац Војске Републике Српске и вишеструки давалац крви. Јула 2012. године доживио је тешку повреду ноге сијекући дрва у шуми. Послије је остао прикован за кревет не могавши да ради и обезбиједи достојан живот породици. Због тога су све обавезе попут кувања, прања веша, ложења ватре и слично пале на нејаког Гојка кога је у то вријеме напустила мајка.
Управо тај подвиг и искрене сузе дјечака ганули су наше људе из земље и иностранства који су Ђурићима доносили различиту помоћ, од новца, хране, обуће, одјеће и играчака, до комада бијеле технике, дрва за зиму, грађевинског материјала па и једног трактора, лаптопа и аутомобила.
Гојко Ђурић 2013. године добитник је награде "Независних новина" "Јелена Трикић - Мајка Храброст", а која се додјељује за подвиг године.
(Српскацафе.цом)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
