Цркве брвнаре - свједоци борбе српског народа да очува вјеру

Музејски савјетник Владимир Ђукановић рекао је Срни да ови непокретни споменици културе припадају народном стваралаштву углавном безимених, самоуких градитеља и умјетника, те представљају симбол вјечне борбе за опстанак, али и подсјетник да се увијек треба борити.

"Малих димензија, грађене од дрвета и са само једним малим отвором кроз који вјерници могу ући, уколико се сагну, личиле су на обичне куће, како не би привлачиле пажњу Турака, који су били неумољиви, те на све начине покушавали да српски народ спријече да упражњавају вјеру и служе вјерске обреде", рекао је Срни Ђукановић.

Чудо је, навео је он, шта све може домаћа памет да импровизује и направи у ситуацији када се нема куд.

"Народ се довијао на различите начине, испољавајући сву своју бистрину и домишљатост, како би црква брвнара била што већих димензија, а да их Турци не би скрнавили улазећи у њих на коњима, улазна врата су била мала, мања од просјечне висине човјека", прича Ђукановић.

ЛЕГЕНДЕ И ПРЕДАЊА

Цркве брвнаре, као вјековни свједоци истрајности српског народа да сачувају вјерска обиљежја, са собом носе легенде о њиховом настанку и очувању.

"Подаци говоре да је црква брвнара у Колима, посвећена Вазнесењу Христовом, грађена 1759. године и са њом се у везу доводи неколико легенди. Једна од тих је да се првобитно налазила у Малбочу, односно шуми изнад мјеста на којем се данас налази, те, да би била спашена од уништавања и скрнављења Турака, сељаци су се досјетили да је премјесте на друго мјесто, а Турке увјере како је сама 'прелетјела' на другу локацију", рекао је Ђукановић.

С обзиром на то да су Турци били сујевјерни, додао је он, прихватили су то објашњење, те, осим што су дозволили да она остане на том мјесту, чак су се и прибојавали да јој се приближе.

"Све цркве са којима се доводи у везу легенда да је сама прешла или 'долетјела' на одређено мјесто, биле су најмањих димензија, што указује на чињеницу да су оне заиста могле да буду размонтиране и пренесена за само једну ноћ, а Турцима би било понуђено 'бајковито' објашњење о прелијетању", појаснио је Ђукановић.

Занимљива је и прича о цркви брвнари у Крупи на Врбасу, која каже да су сва брвна за њу истесали мушкарци, сем једног које је истесала дјевојка. Када је дошло до пропадања грађе, сва брвна су испуцала, а само је њено остало читаво.

Једна од легенди каже и да су Турци дали одобрење да се црква изгради на језеру, те су људи, у силној жељи да имају цркву, доносили камење и другу грађу, како би затрпали језеро.

"Затим, постоји и легенда да је услов Турака, како би одобрили градњу цркве, био тај да мора да буде направљена на величини воловске коже. Људи су били досјетљиви, те су воловску кожу исјекли на танке каишчиће и умјесто мале, добили би велику димензију коже, на којој би градили цркву", прича Ђукановић.

На територији општине Кнежево, у селу Макарићи, сачувана је црква брвнара која се доводи у везу са легендом о реликвијама које се чувају у тој цркви.

"У цркви се чува штап за који мјештани тврде да је то штап Јована Крститеља и он се из цркве износи само једном у току године на славу храма - Илиндан. Кад год би штап био изнесен из цркве вријеме би се промијенило, уколико је кишни дан дошло би до разведравања и обратно", каже Ђукановић.

Он је истакао да легенде о изградњи цркава брвнара говоре о стварном стању у којем се у вријеме турске империје нашао српски народ и његовој привржености вјери, те начинима на који је успијевао да добије одобрење о изградњи цркве, па макар најмањих димензија.

"Све приче свједоче о довитљивости нашег народа како да се снађу у тешким временима и о очувању православне вјере у најтежим условима, као и колико су Турци у то вријеме свим снагама жељели то да спријече", навео је Ђукановић.

ТУРИСТИЧКИ ПОТЕНЦИЈАЛ

Поред већине црквица брвнара данас су изграђене нове, савремене цркве, те се у брвнарама у углавном обавља молитва за славу храма, као крштења или вјенчања младенаца, уколико неко изрази жељу да то обави у тој цркви.

"Ови објекти имају и туристички потенцијал, јер су отворени за све посјетиоце који желе да их виде и осјете бреме историје које носе", рекао је Ђукановић.

Он сматра да је потребно подићи свијест у друштву о културном и историјском благу које постоји на овим просторима.

"То благо смо, можда, ипак мало и занемарили. На годишњи одмор идемо у друге земље и посјећујемо културну баштину тих земља, а често и не знамо да у близини имамо значајне културне и историјске споменике", рекао је Ђукановић.

Он је изразио задовољство јер је ситуација мало боља у посљедње вријеме, чему је допринијела пандемија вируса корона, па је грађане "натјерала" да обрате пажњу на сопствене туристичке капацитет.

"Једино вредновањем и поштовањем сопственог културног и историјског насљеђа можемо привући и заинтересовати и стране туристе да посјете Републику Српску и упознају се са знаменитостима које посједује", рекао је Ђукановић.

СТАРИ И НОВИ ТИП ЦРКАВА БРВНАРА

Он је навео да у сјеверозападном дијелу Републике Српске постоје два типа цркава брвнара – старији и новији тип, те да је основна разлика димензије објекта.

"Старији тип цркава прављен је у 16. и 17. вијеку, малих су димензија и прекривају свега 30 метара квадратних простора, у који су смјештени сви елементи потребни за вјерски обред, па чак и звоник, како не би привлачио пажњу Турака", рекао је Ђукановић.

За вријеме турске владавине, каже он, било је забрањено да куће и цркве имају прозоре, те је карактеристика старих типова цркава брвнара да имају само улазна врата, која су у већини случајева нижа од људског раста.

"Осим њега, ове мале црквице су у олтарском дијелу између два брвна имале изрезан крст, који је поред улазних врата, био једини отвор кроз који је могла да уђе свјетлост", рекао је Ђукановић.

Новији тип цркви брвнара покрива већу површину, прозори су велики и често застакљени, а имају и двоја врата и у највећем броју случајева звоник.

Ђукановић је навео да су цркве брвнаре настале као посљедица прилика у чијој су друштвеној средини поникле, од народа који је оскудијевао у средствима, нарочито у вријеме ропства под Турцима.

"Наш народ је на овај начин показао своју приврженост православној вјери и њеном очувању, те колико је домишљат и спретан, како не би морао да се одрекне оног што му је најсветије – вјере. Цркве брвнаре подсјећају нас и на давна времена, која су била тешка за српски народ и православну вјеру", рекао је Ђукановић.

Он је навео да се најстарија црква брвнара налази у селу Врућица код Теслића, али је због њене велике старости тешко одредити тачна година настанка.

"Постоје подаци да она потиче из 16. вијека. Ова, као и друге веома старе цркве брвнаре, постоји и данас, али су оне обновљене, односно поново направљене у посљедњих десетак година, јер су биле срушене. Међутим, њихова старост није толико битна колико оно што оне нама причају о историји и прецима", рекао је Ђукановић.

Према његовим ријечима, судбина ових цркава је била различита кроз историју, што се може видјети и на забиљеженим фотографијама.

"За вријеме комунизма неке цркве брвнаре су биле у функцији, неке нису, али већина их није била заштићена на адекватан начин. Претежно су биле прекривене лимом, грађа је била пропала, а чак су неке биле и срушене", рекао је Ђукановић.

У посљедњих 20 година цркве брвнаре су обновљене, при чему се водило рачуна да се сачува њихов првобитни изглед.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.