Чајничанка Ивана Машић-Тупеша као седмогодишњакиња завршила у горажданском казамату:

Наиме, Ивана није имала ни пуних седам година када је доспјела у логор. Тешки дани за једну од најмлађих логорашица у протеклом Одбрамбено-отаџбинском рату почели су 14. фебруара, на Светог мученика Трифуна, ратне 1993. године. Велико српско село Поникве у општини Чајниче, које се налази на потпуно супротној страни од Горажда, изненада су напали до зуба наоружани припадници “Зелених беретки” из Горажда. Користећи заобилазницу преко територије Црне Горе, муслимански екстремисти су искористили прилику и у раним јутарњим часовима, док су мјештани спавали, напали небрањене Поникве.

Мјештани у почетку нису ни слутили шта се дешава, а док су схватили да су нападнути, за многе је већ било касно. Међу њима су биле и Иванине баке по мајци Стоја Дачевић и оцу Душанка Машић, дјед Божо Дачевић и стриц Жељко Машић, тада четрнаестогодишњак, који су изгинули на кућним праговима. Ивана је тешко рањена, а онако крвава и уплакана у нарамку мајке Полке одведена је у Горажде.

Послије више од четири мјесеци тешких дана и тортуре, заједно са мајком је размијењена. Али нису се вратиле у Поникве, гдје им је кућа спаљена, него као избјеглице у Чајниче. Ни ту није био крај мукама, јер јој је мајка Полка убрзо умрла, у 31. години.

Иванино рјешење о трајном инвалидитету, које је након окончања рата процијењено на 80 одсто, остало је као доказ страдања које је проживјела. Иако сироче, Ивани није сметало да се као дјевојчица укључи у свакодневни породични живот. Као средњошколка стекла је диплому квалификованог трговца, рачунајући да ће с тим занимањем убрзо добити посао како би себи обезбиједила бар нешто средстава за живот и колико-толико помогла породицу у којој нико није имао стални посао. Све се свело на повремене наднице, најчешће у области пољопривреде.

На посао је чекала дуго, чак 17 година, а можда би и даље била незапослена да случајно за њену судбину нису чули министри у Влади Републике Српске Ален Шеранић и Зора Видовић. Њиховом заслугом Ивана је почетком ове године добила посао у Подручној јединици Пореске управе РС у Чајничу. Радило се, каже она, о уговору о дјелу, који је ових дана поново продужен.

- Немам ријечи да искажем колико сам срећна и задовољна што ми је продужен рад, па и по основу уговора о дјелу на одређено вријеме. Захвална сам свима који су томе допринијели, посебно министарки Видовић, која је као жена схватила моју ситуацију и омогућила ми да радим. Ја ћу се трудити, као што сам и до сада, да радом оправдам указано повјерење, у нади да ћу једног дана засвагда стећи статус сталног радника - прича Ивана за “Глас”.

Додаје да је, на срећу њихове породице, и супруг ове године добио посао возача у Шумском газдинству “Вучевица” у Чајничу.

- Стална примања гарант су сигурности нашег домаћинства, у којем са нама живи и мој свекар Гојко, инвалид са ампутираном ногом, дијабетесом и доста других пратећих обољења - казује Ивана.

Посљедњем продужењу уговора о раду Ивани дијелом је допринијело и мишљење њене шефице Данке Буровић, која је рекла да се диви Иванином радном елану и оптимизму којим бодри себе, али и утиче на околину.

- Дивно ју је имати у близини, без обзира на то што су јој посљедице рањавања са осјетном инвалидношћу и губитка мајке, још у дјечијем добу, умногоме умањиле радост живота. Надокнадили су јој то супруг Владимир и њених троје дјеце - двије кћерке и син - каже Буровићева.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.