Бране Радуловић, новинар из Прњавора, о пола вијека каријере: “Гласово” Златно перо мој је Пулицер

Тим ријечима Бране Радуловић из Прњавора почиње причу о новинарским почецима далеке 1971. године, када се као петнаестогодишњак окитио титулом најмлађег дописника најстаријег дневног листа у Српској и БиХ. Иако већ неко вријеме није дописник редакције у којој је освануо његов први текст, “Глас” је, како каже, био и остао његова прва љубав.

А љубав се родила још у основној школи, прича Радуловић. Почео је да чита “Мале новине”, “Веселу свеску”, а потом “Глас” и тадашње “Ослобођење”.

- Био сам најсрећнији на свијету када је 30. августа прије 50 година објављен мој први текст о Општинској лиги Прњавора. Укућани су били поносни, али ме нису много хвалили да се не похасим - са осмијехом се присјећа Радуловић.

Као што то у животу обично бива, мајчино срце је препознало његову љубав према писању, а видјевши да реченице ниже оловком на истргнутом листу свеске, мајка му је купила прву писаћу машину, популарну “бугојанку”. Није дуго прошло, још једну је добио и од тадашње дјевојке Госпе, са којом је касније свио гнијездо.

- Поклонила ми је машину, али ми је узела осам година момачког стажа. Упловили смо у брачне воде. Иако нисмо стекли потомство, задовољни смо животом - прича Радуловић који је највећи дио радног вијека провео у Радио Прњавору, гдје је дочекао и рјешење о пензионисању. Посебно памти олимпијску 1984. годину, када је и отворена локална радио-станица. Није му било тешко да помаже и у физичким пословима, носи даску и све што је требало док је припремано отварање станице.

- Захвалан сам оснивачу Радио Прњавора Недељку Санчанину који ми је много помогао. Није било лако постати радијски новинар. Потребно је правилно сједити и дисати да би слушаоци могли да разумију оно што говоримо. Нисам знао правилно да дишем. И у вријеме рата остао сам на радију и тада сам именован за главног и одговорног уредника - присјетио се Радуловић.

Из дана у дан потврђивао је љубав према новинарству и све до данас траје нераскидива веза између некада најмлађег дописника и редакције у којој је освануо његов први текст.

- Дан започињем кафом и страницама “Гласа”. Волим кафану, ту је сусрет с људима и извор информација, али не пијем алкохол. Зато кафу и сок од јабуке могу на литре - шаљивим гласом прича Радуловић. За млађе колеге увијек има добронамјеран савјет и спреман је да им помогне да пронађу себе у новинарству, да пишу из љубави, да на вријеме одбију сувишне ствари и да увијек буду у служби истине.

Поредећи новинарство у вријеме његових почетака и ово данас, каже да су промјене велике. Оно на шта никако није могао да се навикне јесте нова технологија. За њега су папир и оловка закон. И хонорари су били већи него данас. Најтеже је било извјештавати са ратишта, а осим што је био хроничар спортских дешавања у његовој општини, испратио је све важне догађаје, а један од оних којих се радо присјећа јесте и посјета блаженопочившег патријарха Павла манастиру Ступље.

Добио је бројне награде и признања, како од локалних институција у Прњавору тако и од бројних струковних спортских савеза у Републици Српској и БиХ.

Радуловића у Прњавору цијене и поштују као новинара коме је објективна и правовремена информација на првом мјесту. Са рјешењем о пензији у руци, али ведрог духа, поручује да ће и као пензионер наставити да пише.

Ватрени навијач “Жеље”

Бране Радуловић прича да, иако је ватрени навијач “Жеље”, у сјећању му је остао и вјечити дерби Црвена звезда - Партизан који је гледао у Београду међу 100.000 гледалаца. Захваљујући спортском новинарству упознао је неке од врхунских фудбалера “Жеље” који је 1972. године био првак бивше Југославије. Међу онима који су у дресу Жељезничара низали голове, а којих се радо сјећа, су Раде Паприца, Благоје Братић, Бране Јелушић, те голман Слободан Јањуш.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.