Бивше комшије Савићи из Сокоца прославиле 65 година брака

Овај весели пар, загрљени, размјењујући погледе пуне љубави и топлине, са радошћу се присјећа тренутка када су стали "на луди камен". Осамдесеттрогодишњи Раде и двије године старија Митра кажу да су им се животни путеви испреплетали много прије него што су изговорили судбоносно "да".

- Наше куће биле су удаљене једна од друге мање од 500 метара, па смо се виђали готово сваки дан. Заједно смо ишли и у основну школу, заједно почели радити у Земљорадничкој задрузи у Соколовићима. Ја сам био шеф рачуноводства, а моја Митра вриједни трговац. Честа виђања довела су до симпатија и није требало пуно убјеђивања да се одлучимо на брак - испричао је Савић.

Додао је да су сагласност добили и од родитеља, што је у то вријеме било веома важно.

- Ми, до гуше заљубљени, узели смо се сада већ давне 1952. Љубав и узајамно разумијевање пратили су нас кроз цијели живот, а круна наше љубави су син Мирослав и кћерка Снежана - кажу Савићи.

Прву деценију брака су провели у родном селу, које су напустили када је Раде добио посао у Сокоцу, док је његова супруга чувала дјецу. Међутим, Митра није била само домаћица и имала је амбиције да се запосли. Када су дјеца мало стасала, Митра се вратила трговини, а Раде је добио посао у соколачком дијелу сарајевског гиганта УПИ, гдје је постао технички и главни директор.

Да иза успјешног мушкарца стоји жена, показује и њихов примјер. Раде је уз подршку супруге, која је водила домаћинство, завршио економски факултет, а прије стицања ове дипломе већ је имао богато искуство у друштвено-политичком раду. Само са 16 година био је члан СКЈ, након тога постао је и одборник, предсједник Спортског друштва "Гласинац" и обављао низ других функција.

- Друштво ми се одужило Орденом рада са сребрним вијенцем, Повељом општине Соколац и низом других признања. Ипак, најважнија признања су ми она у виду подршке коју сам свакодневно добијао од своје Митре - казао је Раде.   

Савићи поносно истичу да су им њихова дјеца љубав и пажњу, коју су им пружили, вратили на најљепши начин.

- Мирослав је завршио економски, а Снежана филозофски факултет. Стекли су и своје породице, по сина и кћерку. И они су завршили факултете - прича поносни дјед.

Дјеца су отишла својим путем, а Митра и Раде проводе дане на Сокоцу и у Вранешима.

- Понешто урадимо, а хвала Богу и не треба нам много. Имамо пуну пажњу дјеце, а пензије су нам сасвим довољне за живот. Буде чак и понешто за "подршку" нашим унучићима кад нам дођу - каже Раде.

Весеља у дому Савића није мањкало ни протеклих дана када су Раде и Митра славили риједак јубилеј.

- Није то било обично славље. Уз наш јубилеј, коме је печат дало преко 40 наших најмилијих, пријатеља и кумова, ту је и рођенданско славље унука Владимира. Ове године и наш син Мирослав и снаха Љиљана обиљежили су 35. годишњицу брака, а шлаг на све три торте било је рођење праунука Вукашина - казао је Раде.

Времешни супружници поручују младима да је породица једина истинска срећа и да томе требају тежити.

- У наше вријеме било је више наде у будућност. Радило се, па су млади економски били сигурнији. И схватање брака било је озбиљније, поготово послије добијања дјетета. Данас је другачије. Све се гледа кроз економско стање и у првој "јачој" финансијској кризи љубав престаје, брак пуца и отуд велики број развода, али и неодлучности да се ступа у брак - рекли су Савићи, надопуњујући једно друго као и протеклих шест и по деценија.

Шаљивџије

Село Вранеши шездесетих година прошлог вијека имало је 25 кућа са више од 120 становника, Срба. Данас у њему у пет кућа живи шест Вранешана. Најмлађи има 53, а најстарији 91 годину. За Вранешане важи девиза да су велике шаљивџије на свој рачун.

- Једном је у село дошао неки непознати човјек. Наишао је на групу доконих младића које је поздравио са "Помаже Бог, људи!" Они му отпоздравише уз приговор: "Нисмо ми људи, ми смо Вранешани" - испричао је Раде Савић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.