Аманда је оживјела урушено село надомак Градишке

Њена башта и пластеници, поред куће на крају села, гдје живи са кћерком и оцем, бујни су и пуни сочних плодова. Ове године род је веома добар. Највише има парадајза и паприке.

Аманда и њен отац Бране засадили су 5.000 струка овог поврћа. Њена рачуница послије прве бербе указује да ће на своме имању ове године произвести 20 тона. Паприке испоручују локалним трговинама,  а највише у кућној достави. То захтијева много рада и труда, дан без одмора.

"Устајем у пет сваког јутра. Прво идем на посао у тапетарију, то је предузеће које производи намјештај у Градишци. Радим у производњи, а повремено у администрацији. Послије осам сати рада у фабрици, код куће ме чека још много обавеза. Имамо стотину гусака. Производимо  месо и гушчију маст. Када нахраним ову живину, па рибу у рибњаку, прихватам се посла у башти",  наводи Аманда своје обавезе које је тешко запамтити и евидентирати. Има их напретек. Сваки минут је испланиран.

У Амандиним вриједним рукама живи нада да Ново Село, а посебно заселак Јазмак нису умрли.

У селу је десетак житеља и четворо дјеце. Некада их је било неупоредиво више. Сада су куће урушене, зарасле у бршљан све до димњака и кровне думе, или су на зидинама које одавно нико не походи тешко читљиви огласи о продаји.

"Нити ко продаје, нити купује. Не долази ни пролази. Само ловци викендом са псима који тјерају дивљач пројуре селом и замакну у шумарак, у шикару. Мене то није поколебало, ова пустоловина, у одлуци да се вратим из Њемачке и покушам овдје радити оно што волим. Овдје ми је најбоље", прича 36-годишња Аманда.

Вољела би, каже, да у селу има више младих. Не треба бити песимиста, нису млади лијени и без идеја, само их треба охрабрити и помоћи, било би тада бољих резултата.

"Шта је било пресудно за повратак", наметну се питање, сасвим спонтано.

"Мој отац је почео производњу у једном пластенику. Придружила сам се прије пет година и схватила да ме тај рад опушта. Растерећена сам, сасвим. Рад је за мене неки вид хобија, терапије... Уживам у мирису, изгледу поврћа, пратим како цвјета, расте и рађа. Те промјене, напредак, видљиве су сваког јутра. То ми даје снагу, охрабрење, јер схватам да радим нешто корисно", објашњава Аманда држећи у руци тек убрани парадајз. Почела је поподневну бербу за испоруку.

"Ова година је родна, добро нам иде. Исплативо је. Није то нека нарочита зарада, али, ко хоће да ради, може и овдје солидно да заради и опуштеније да живи него у иностранству.  Ја сам рођена у Ријеци, живјела дуго у Њемачкој, али сам Ново Село ставила на прво мјесто", прича Аманда, пишу Независне.

Сваке године већ послије јануарских празновања Аманда почиње сезону која траје цијеле године.

"Од фебруара су интензивни послови. Тада почињемо производњу расаде. Ложимо ватру у пластеницима да бисмо обезбиједили оптималне услове за клијање и раст. Сваки период има своје принципе. Сада је у пластенику вруће, паклено. Ту је температура дупло већа него вани. Али мени не смета, навикла сам. Покушавамо засјењивањем и провјетравањем спасити поврће од жеге."

У јесен, када прође сезона у башти, Аманда и њен отац прерађују поврће, праве ајвар, салату, киселе паприку. Нуде их на тржишту, дугогодишњим купцима.

"Један посао престаје, други почиње и тако укруг. Шта год радим,  трудим се да будем успјешна. За сада ми добро иде, а томе учим и кћерку. Мене су родитељи од најранијег доба учили да радим и да производим. То је било пресудно за моју личност", објашњава Аманда своју животну филозофију.

И у томе не види ништа посебно нити другачије.

Касно навече, када оконча све послове, помаже деветогодишњој кћерки Мартини, ученици Основне школе "Васо Чубриловић", да лакше заврши домаће задатке. И да научи исту лекцију коју су њу, када је била у Мартининим годинама, научили мама Татјана и отац Бране.

Похвала кћерки

Бране Рачић, Амандин отац, хвали кћерку и њену посвећеност сеоским пословима.

"Радимо сложни и по договору. Аманда је успјешан организатор и хитар достављач поврћа, одакле год добије позив, а ја више волим радити у пластенику, код куће", прича Бране.

Ипак, указује и на вишегодишњи проблем увоза који спутава домаће произвођаче.

"Род је савршен, никада бољи. Квалитет такође. Међутим, увоз је проблем. То нам ствара нерјешиве проблеме, а држава то не схвата, неће да разумије наше вапаје. Не вриједи што је у домаћим баштама сваки производ здрав и свјеж када трговачки лобији увозе све што ми производимо, нуде јефтиније и нас елиминишу са тржишта."

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.