ФЕЉТОН: Политички односи у БиХ: 1945-1958 (6): Пут ка распаду

И поред доминантног пројугословенског и централистичког опредјељења њеног руководства, поремећени односи између појединих република и савезне власти, те неспоразуми у партијском врху ипак нису пролазили без политичких рефлексија у БиХ. Појавиле су се тихе партикуларистичке амбиције и преокупације. Једне су биле политички мање опасне и завршавале су на локалистичко-малограђанским тежњама за самоважношћу, док су друге имале националистички предзнак и представљале опасност за јединство републике и цијеле Југославије. Најприје су се јавиле у интелектуалним круговима, па су подручја научног и културно-просвјетног живота крајем 1957. године означавана као жаришта партикуларистичких тенденција у БиХ.

СТРАХ ЗА БУДУЋНОСТ

Знаци републичког партикуларизма у научном и културно-просвјетном животу БиХ узроковали су зебњу и подозривост међу појединим високопозиционираним руководиоцима, који су будућност републике видјели у чврсто интегрисаној Југославији. Такви су у вријеме јављања антијугословенског расположења поједине научне анализе и “погледе” на историју БиХ детектовали као опасност по јединство и хомогеност државе.

Маркантан примјер је становиште Нијаза Диздаревића, који је са неповјерењем гледао на докторску тезу о босанско-француским односима, одобрену студенту Филозофског факултета у Сарајеву, романисти Мидхаду Шамићу. Диздаревић је сматрао и на сједници ЦК СК БиХ, почетком новембра 1955. године, изјавио да дисертација “не одговара нашим приликама” и да штети цјеловитости земље. При елаборацији свог става наступио је прилично отворено, те је том приликом казао: “Шамић је за своју дисертацију узео да обради везе Босна-Француска кроз историју. На тај начин он издваја Босну из оквира ФНРЈ”.

Разлози Диздаревићеве бојазни нису били мотивисани само Шамићевом докторском дисертацијом. Након поднесака Хусаге Ћишића један дио интелигенције је током педесетих година, иако далеко од очију и ушију шире јавности, “на столу” држао питања која су генерисала полемике о босанским средњовјековним специфичностима и “старосједилачком” народу у БиХ. На опасност да супротстављени ставови воде расправама којем народу сходно томе треба да припадну највећа права и првенство у даљем усмјеравању њене политике, посредно је упозорио Младен Челдаровић. Он је на сједници Идеолошке комисије ЦК СК БиХ, почетком јуна 1958. године, истакао да се у БиХ “непропорционално” обрађује босанско средњовјековље, односно проблем богумилства у средњовјековној босанској држави. Нагласио је да се при томе “могу наћи најразличитија гледишта од тенденционалног својатања на националној основи до социјалистичких легенди по узору на Крлежу”, али и појаве да поједини млађи интелектуалци, без адекватног предзнања, “одмах улазе у питања богумилства и средњег вијека”.  У суштини, радило се о онима који су прихватали проблематичну, романтичарску, историографску тезу према којој су средњовјековни босански крстијани идентификовани као богумили и став о њиховој превласти у средњовјековној Босни и масовном преласку на ислам након османског освајања. “Најгласнији” поборници такве хипотезе током друге половине четрдесетих и педесетих година били су професор и декан Правног факултета у Сарајеву Александар Соловјев и поменути утицајни књижевник Мирослав Крлежа. Истовремено, становишта о богумилима као најбројнијем и “темељном” народу средњовјековне Босне поклапала су се са ставовима једног броја муслиманских интелектуалаца и политичара о “старосједилачком” статусу становништва исламске вјере у централној југословенској републици, што је погодовало израстању незадовољства због “неравноправног” положаја БиХ у односу на остале југословенске националне републике. На тим основама развијао се муслимански босански унитаризам, а његови протагонисти су се понашали центрифугално - ка политичком Сарајеву и продуковали републички партикуларизам на линији босанске - бошњачке посебности.

ПОГЛЕДИ КА МАТИЦИ

Поред републичког партикуларизма који се јављао на бази заступања става о босанској - бошњачкој националној и наднационалној посебности, у БиХ се педесетих година прошлог вијека, као облик понашања изван авнојског и завнобиховског државно-правног оквира, осјетила и пренаглашена незаинтересованост за изражавање републичког патриотизма. Партијска документа говоре да су међу дијелом српских и хрватских интелектуалаца и умјетника из БиХ, у одређеној мјери под утицајем Београда и Загреба, све јаче и израженије постајале тенденције окретања и чвршћег културно-политичког повезивања са националним матицама, односно центрима националне културе. Центрипетално дјеловање интелигенције ка Београду и Загребу неминовно је у себи носило дух старих борби за утицај у централној југословенској републици, што је лако прерастало у национализам и оживљавало српски и хрватски претензионизам на БиХ, те су оба угрожавала АВНОЈ-ем и ЗАВНОБиХ-ом успостављене односе. У извјештају о раду нижих организација Савеза комуниста у републици ЦК СК БиХ је у прољеће 1957. констатовао да у појединим великим бх. културним центрима и установама, нарочито у сарајевском и тузланском позоришту, има “појава шовинизма” којим доприносе умјетници “дошли из Београда или из Загреба”. Посебно је потцртано да и партијске организације у овим умјетничким срединама тешко излазе на крај са тим појавама, јер ни комунисти нису превладали “извјесне туђе утицаје у себи”. С обзиром на евидентност наведених појава, у партијској анализи стања међунационалних односа и њиховог утицаја на школску омладину опсервиран је рад наставног кадра који се школовао у Београду и Загребу. Обрађен је утицај професора, ђака два највећа југословенска центра, у бх. гимназијама и констатовано да се као посљедица њиховог начина рада међу старијим гимназијалцима јављају расправе које подстичу међунационалну нетрпељивост и “потпирују национализам”. Посебно је истакнуто да ученици дебатују да ли је “значајнији овај или онај књижевник, музичар, сликар из Србије или Хрватске” и да ли је београдска или загребачка “опера или позориште на вишем умјетничком нивоу” и слично. Било је прилично очигледно да се српски и хрватски интелектуалци и умјетници из БиХ дијеле на националној основи, да се “мобилишу” на фронту борбе за углед и утицај националних култура, и да се због тога као по инерцији понашају у складу са културно-политичким интересима матичних националних република.

НЕСУГЛАСИЦЕ

Осим партикуларизама испољаваних на пољима науке, просвјете и културе, а које су генерисали национализми муслиманских, хрватских и српских интелектуалних кругова у централној југословенској републици, један од његових видова почео се током друге половине педесетих година осјећати и у привредном животу БиХ. Производио га је начин на који је савезна власт планирала и по републикама “распоређивала” фондове за развој привредних, односно индустријских грана. Од усвајања Петогодишњег плана 1947. године у централној југословенској републици је форсирана изградња објеката тешке индустрије, док је скоро потпуно изостао развој других грана, нарочито прерађивачке и индустрије за производњу робе широке потрошње. Производи бх. базичне индустрије су на југословенском тржишту имали знатно ниже цијене у односу на финалне производе индустрија других република, а такав привредни курс је већ половином педесетих година изазивао озбиљне економске, али и политичке проблеме. Дошло је до раста незапослености и пада животног стандарда, али и мимикричних приговора дијела привредника и републичког руководства због “закинутости” и неравноправности БиХ у југословенској федерацији. Међу најдиректнијим је био Пашага Манџић, чија је дискусија на Трећем пленуму ЦК СК БиХ, одржаном 20. јуна 1957, наговијестила да дотадашња политика и однос руководства БиХ према савезној власти постепено добија и другачији правац. Манџић је дискретно, али ипак довољно јасно, “провукао” став да су при одобравању средстава за изградњу профитабилне индустрије предност непринципијелно добијале друге републике, а да је БиХ тиме привредно запостављана и финансијски поткрадана.

Поред тога што су се из “старе гарде” челних републичких руководилаца издвајали појединци који су јавно иступали са ставом о потреби афирмације интереса БиХ, на политичку сцену је ступала генерација политичара која је све више промовисала “републички патриотизам”. Они су шездесетих и почетком седамдесетих, током расправа о питањима уставних амандмана, због незадовољства економским положајем републике показивали тенденцију скретања на колосијек федералистичких снага из Словеније и Хрватске, које су биле све офанзивније у залагању за већу самосталност и суверенитет република.

др Драженко Ђуровић, Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.