ФЕЉТОН: Политички односи у БиХ: 1945-1958 (5): Рефлексије доминације српске историје и културе

Нови правац развоја државе и Партије захтијевао је да креирање образовних садржаја буде пренесено у надлежност републичких институција, што је у БиХ био и посебно велики политички изазов. У области друштвених и хуманистичких наука требало је обезбиједити идеолошки “правилно” тумачење, али и сагласност и баланс заступљености националних историја и култура босанскохерцеговачких народа. Због комплексности посла креирања школског програма и уџбеника, нарочито су били видљиви опрезност и “страх од историје”. Иако је различито доживљавање прошлости објективно отежавало задовољавање поменуте форме, показало се да питање постизања “уједначености” садржаја са подручја националних историја и култура није адекватно третирано, што се све више манифестовало као политички проблем и облик националне неравноправности.

Настава

Захваљујући, између осталог, учешћу и улози у партизанским борбеним редовима, али и релативној већини у укупном удјелу становништва, Срби су првих деценију и по функционисања система револуционарне власти чинили око двије трећине укупног партијског чланства у БиХ, што се одражавало на успостављање доминације кадрова из реда овог народа у републичким институцијама и органима власти. Та чињеница је неминовно профилисала односе и на пољу културно-просвјетног живота БиХ. У првим издањима уџбеника историје и матерњег језика за основне и средње школе, објављиваним од краја четрдесетих и почетком педесетих година, видљиво су најзаступљенији садржаји којима је приказивана српска историја и култура. Најдетаљније су анализирани српско државно средњовјековље и култура, док су босанско и хрватско елементарније заступљени. Сличан закључак се може извући и када су у питању наставни садржаји којима су у уџбеницима описиване нововјековне епохе. Према истом обрасцу структурисани су и уџбеници матерњег језика. У њима је била још уочљивија супремација српске националне културе, односно књижевности.

На оваквим основама утемељен систем “народног просвјећивања” је међу муслиманским и хрватским елементом у БиХ, нарочито код интелигенције, схватан као облик националне неравноправности, због чега су се већ од друге половине педесетих година почели јављати први знаци такозваног “културног национализма”.

Преиспитивање

Дубока системска криза, која је од почетка друге половине педестих година почела потресати државу и обузимати Партију на власти, захтијевала је преиспитивање свих друштвено-политичких односа, од којих су међунационални и питање равноправности народа били од прворазредног значаја. Због тога је Идеолошка комисија ЦК СК БиХ, у јесен 1957. формирала национално мјешовиту Групу интелектуалаца различитих профила са задатком да изради “документационе анализе о међунационалним односима у БиХ послије ослобођења”. Након интензивног рада, Група је априла 1958. републичком партијском руководству представила анализу о међунационалним и међувјерским односима и њиховом утицају на васпитавање школске омладине у БиХ. Документом су, између осталог, обухваћена питања једнакости народа у области културно-просвјетног живота републике, чиме је први пут од ослобођења “проговорено” о проблемима равноправности у погледу употребе језика, садржаја уџбеника и школског програма, као и другим питањима која су више од деценију оптерећивала међунационалне односе у БиХ. У анализи је констатовано да је уравнотежити општејугословенске и појединачне - националне садржаје при употреби језика, изради уџбеника и школског програма у БиХ било многоструко теже него у осталим југословенским републикама, а да задужени за рад на тим пословима нису проналазили најсрећнија рјешења.  Показало се да изучавање матерњег језика у школама продукује политичке проблеме јер постоји отворено питање равноправности коришћења назива, правописа и писма.

Именовање језика

Када су у питању проблеми око именовања језика, у документу је наведено да у школама у Србији и Хрватској постоји уобичајен назив за матерњи језик - српски и хрватски, док је у БиХ у употреби термин српскохрватски. Према резултатима анализе, то је био разлог протеста појединих гимназијских професора хрватске националности, који су тражили да се језик равноправно може називати и као хрватскосрпски. Појава која је међу бх. Хрватима очигледно потхрањивала увријежена схватања о њиховој неравноправности и српској доминацији, сматрана је нарочито опасним “шовинизмом”, јер долази од “градитеља социјалистичких вриједности”, за шта су у идеолошкополитичким замислима југословенских комуниста држани просвјетни радници. Наглашено је и да се, и поред постојања инструкције о могућности именовања језика са обје варијанте, дешава да један број наставника, поготово у претежно српским или хрватским крајевима, избјегава коришћење кованице и матерњи језик назива искључиво као српски или хрватски. Упозорено је да опасност по братство и јединство представљају “реакционарни” наставници.

Правопис

Као значајан фактор нарастајуће кризе и оживљавања потискиваних међунационалних нетрпељивости издвојена је и употреба правописа. За разлику од Србије и Хрватске, гдје су стриктно спровођене правописне норме “националних” филолога Александра Белића и Драгутина Боранића, ово питање у БиХ није било дефинисано. Анализа је показала да су коришћена оба правописа, али да није постојао никакав пропис нити упутство којим би била одређена предност једног или другог. Из објашњења стручне Групе се види да су надлежни органи власти, из политичких разлога и због могућих нежељених реакција супротстављених етничких ентитета, били у дилеми како се одредити према овом питању. Одатле се могу очитати непревазиђене противрјечности и дубина проблема са којим су се сусретали комунисти у намјери да у БиХ изграде односе које су прејудицирали у јесен 1943. засједањима ЗАВНОБиХ-а и АВНОЈ-а у Мркоњић Граду и Јајцу. Група је затим скренула пажњу да начин коришћења правописа, као и употреба имена језика, подупире српско-хрватске анимозитете и служи “као бусија” при “шовинистичким настојањима”. Како је показало истраживање, један број наставника српске националности је у ђачким школским задацима као неисправно крижао све што није у сагласности са Белићевим правописом, док је дио наставника хрватске националности прецртавао све садржаје који су у супротности са Боранићевим. Поново је потцртано постојање “непријатељског елемента” у редовима наставног кадра који односом према овом проблему школства подстиче међунационалне нетрпељивости. Изведен је закључак да у аспекту коришћења правописа постоји супремација српске културе, односно да Белићев правопис “из разних разлога” има ширу употребу и да се њиме углавном служи дневна и повремена штампа у републици.

Избор језика

Стручна група Идеолошке комисије ЦК СК БиХ је установила да је повод јачања национализма и међунационалне нетрпељивости у БиХ био и избор првог писма које ће научити ђаци првих разреда основних школа. Тачније, резултати анализа су потврдили да питање првенства учења ћириличног или латиничног писма представља “често повод за оживљавање и подгријавање шовинистичких тежњи међу родитељима”, који онда у том правцу утичу на дјецу. Упозорено је на далекосежне посљедице таквих тенденција, јер се ђаци, како је речено, у првим сусретима са школом излажу непожељном, “шовинистичком” утицају “који ће их пратити током цијелог школовања”. У документу је као фактор одржавања и јачања међунационалних супротстављености обрађен и проблем употребе школских уџбеника друштвених и хуманистичких наука. Предочено је да употреба уџбеника из Србије и Хрватске, због нешто опширнијег садржаја српске, односно хрватске историје или књижевности, изазива “дискусије” које су се често развијале у “непожељном правцу”. Потом су званично саопштене мањкавости републичког издаваштва школских уџбеника. Иако је избјегнуто директно “признање”, стручна анализа је потврдила да је употреба босанскохерцеговачких издања уџбеника и наставног програма компромитовала прокламовану равноправност народа у БиХ. Изражена је сумња да у њима није пронађена “најсрећнија мјера” у погледу постизања равномјерне заступљености историје и културе три најбројнија етничка ентитета. Иако опрезно, ипак је довољно јасно речено да су под утицајем кадра који се школовао у Београду у босанскохерцеговачким издањима уџбеника предност добијали садржаји српске историје и културе.  Очигледно изражена становишта да у уџбеницима постоји несумњива доминације садржаја са поља српске националне историје и културе “допуњена” су подацима да се у њима готово искључиво користи српска терминологија.

Мјере партије

КПЈ је, генерално, настојао иницирати појачавање политичко-пропагандног рада и мјере у сврху сузбијања свих појава које је препознавао као фактор урушавања ионако порозних међунационалних односа у БиХ. Међутим, значајнији отклон од анализираних карактеристика културно-просвјетног система у централној југословенској републици није било могуће направити преко ноћи. Промјене на том пољу оживотвориће измјена демографских односа у БиХ и одмицање процеса “федерирања федерације” крајем шездесетих и почетком седамдесетих година 20. вијека.

ПИШЕ: др Драженко Ђуровић, Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.