ФЕЉТОН: Политички односи у БиХ 1945-1958 (4): Ехо информбировског расцјепа 1948.

Дио руководећег кадра КПЈ, увјерен да Москва и Стаљин “не могу погрешити” и суочен са чињеницом потпуног прекида односа са првом земљом социјализма, стао је на страну Коминформа, колебао се по “неким питањима” или сумњао у исправност појединих ставова ЦК КПЈ. Углавном политику партијског вођства у цијелости није прихватио. Ни Босну и Херцеговину у љето 1948. није заобишла велика политичка криза изазвана сукобом Југославије и Совјетског Савеза, а информбировски лом се у овој републици манифестовао са неколико специфичности.

Размјере расцјепа

Као ни у једној другој југословенској федералној јединици у БиХ се на свим нивоима партијске и републичке власти, поготово у Сарајеву, јавио велики број руководећих комуниста који су прихватили поједине критике и оптужбе из Резолуције Информбироа. Већина чланова руководеће партијске организацији у републици - Покрајинског комитета КПЈ за БиХ, није се интегрално сложила са политиком државног врха.

Против ставова из докумената ЦК КПЈ најотвореније је стао члан овог тијела и први човјек владе НР БиХ Родољуб Чолаковић, изразивши при томе мишљење да не вјерује у изградњу социјализма без подршке Совјетског Савеза. Иако нешто умјеренији, на сличним становиштима били су и други чланови ПК КПЈ за БиХ, од којих неки и министри у влади, као што су: Угљеша Даниловић, Хасан Бркић и Пашага Манџић. Такође најновија истраживања указују на могућност да су првих дана након објављивања Резолуције Информбироа колебљивост показивали Ђуро Пуцар Стари, Авдо Хумо и Цвијетин Мијатовић, перјанице комунистичког покрета у БиХ за које је иначе важило да су чврсто били на линији ЦК КПЈ.

Држање чланова ПК КПЈ за БиХ значајно је утицало на понашање ниже рангираних партијских руководилаца, што је генерисало појаву масовног колебања, поготово у Влади НР БиХ, Мјесном комитету КПЈ Сарајево, апарату УДБ-е за БиХ и другим институцијама и органима власти. Поједине оптужбе из Резолуције Информбироа прихватали су, између осталих, министри: Војо Љујић, Славко Мићановић, Обрен Старовић, Владо Шегрт, Васо Бутозан, Раде Јакшић; готово сви чланови МК КПЈ Сарајево, од којих издвајамо: Бетику Романо, Ферида Ченгића, Јураја Марека; велики број официри УДБ-е: Ненад Васић, Столе Ковачевић, Миле Перковић, Кадрија Кресо и други.

Заједничка сједница у Београду

Размјере колебања пријетиле су да цијелу републику претворе у унутарпартијску опозицију, због чега је Јосип Броз Тито за 7. јул 1948. заказао заједничку сједницу Политбироа ЦК КПЈ и ПК КПЈ за БиХ, са циљем да разувјери босанскохерцеговачки партијски врх и убиједи га у правилност ставова ЦК КПЈ. Свјестан да би утицајни Родољуб Чолаковић прихватањем ставова ЦК КПЈ могао измијенити мишљења осталих колебљиваца из БиХ, Титу је било важно придобити га на своју страну. Позвао га је на Блед и провео са њим неколико дана, што ће касније, на београдској заједничкој сједници, оживотворити “промјену” Чолаковићевог става и изјаву да су му “разговори” помогли да схвати грешке. Ревидирство првог предсједника Владе НР БиХ утицало је на понашање осталих чланова ПК КПЈ за БиХ па је исход сједнице у Београду, за разлику од нешто касније одржаног сличног састанка са члановима ПК КПЈ за Црну Гору, био да је југословенско руководство, на челу са Брозом, успјело да “увјери” колебљиве “Босанце” у исправност линије ЦК КПЈ. Иако поједини историчари наглу промјену мишљења партијског вођства БиХ називају “лојалност уз завртање руке”“, чињеница је да су се они, за разлику од Црногораца, из Београда у Сарајево вратили амнестирани и “јединственог става”.

Покајања или амнестије

“Покајање” водећих босанскохерцеговачких комуниста, на челу са Родољубом Чолаковићем, прихваћено је као искрено, а они су, уз одређене промјене функција, наставили политичко дјеловање. Ипак поставља се питање да ли је била ријеч о искреном повјерењу у покајање или потезу политичког прагматизма Јосипа Броза и његових најближих сарадника.

Међутим, независно од тога да ли се радило о повјерењу у искрено покајање или не, Титу није било лако ни политички проницљиво у изузетно кризном моменту донијети одлуку о политичкој ликвидацији Чолаковића и других Информбироу склоних руководилаца из БиХ. “Опростити” и добити лојално републичко вођство било је, из више разлога, далеко мудрије рјешење. Прво, амнестирани су под притиском хипотеке “колебљиве прошлости” настојали што досљедније спроводити политику југословенског државног и партијског врха. Друго, најужем руководству КПЈ није одговарало продубљивање расцјепа у БиХ, која је због начина формирања, етничко-религијске мјешовитости и великог међунационалног неповјерења, након Другог свјетског рата представљала најосјетљивију републику југословенске федерације. Треће БиХ се конфигурацијом терена и географском удаљеношћу од Југославији сусједних земаља Информбироа, под условом повољне политичке ситуације и лојалног руководства, наметала као једна од кључних тачки и стратешких положаја за одбрану у случају агресије па је од изузетног значаја било сачувати јединство вођства које је изнијело рат и револуцију.

Оправдати повјерење, доказати вјерност

Под утицајем промјене мишљења чланова ПК КПЈ за БиХ, услиједила су масовна ревидирства па скоро нико од руководећих комуниста, министара у републичкој Влади, чланова МК КПЈ Сарајево и официра УДБ-е није задржао почетни став. Сви су “промијенили мишљење” и званично стали на страну ЦК КПЈ, али су раширена почетна “застрањивања” унутар партијске организације БиХ морала бити санкционисана. Амнестирано босанскохерцеговачко руководство са хипотеком “колебљиве прошлости” настојало је Титу и најужем вођству Југославије доказати да се по питању унутарпартијске опозиције у републици “одлучно ради”. И поред широког лома и колебања скоро комплетног руководства ПК КПЈ за БиХ, обрачун је био усмјерен према мањем броју руководећих комуниста досљедним почетном ставу, а највише оним за које се процијенило да су се “неискрено изјаснили” за ставове ЦК КПЈ, што је такође једна од специфичности информбировског расцјепа у БиХ. У периоду од августа 1948. до прољећа 1949. искључен је из Партије, смијењен са функција, а затим и похапшен највећи број информбироваца, углавном средње и ниже позиционираних руководилаца, од којих су многи интернирани на злогласни Голи оток. Санкционисани комунисти највишег ранга била су министри у Влади НР БиХ Славко Мићановић, Војо Љујић и Обрен Старовић. Мићановић је искључен из КПЈ и смијењен са положаја министра, Љујућ је поред поменутих казни и ухапшен, док је најгоре прошао Старовић, који је проживио голооточко искуство. С обзиром на то да су водећи босанскохерцеговачки комунисти прошли без икаквих санкција и посљедица, касније је неким од њих приговарано што на исти начин, као што је југословенско вођство према њима, нису поступили са појединим истакнутим ратним и послијератним руководиоцима. Замјерано им је за закасњело пружање информација и објашњења, због чега су неки “„застранили” и касније претрпјели тешке посљедице, поготово бивши министар Обрен Старовић и поједини високи официри УДБ-е за БиХ, попут Ненада Васића.

Голи оток

Амнестија вођства ПК КПЈ за БиХ, мотивисана вјероватно поменутим политичким рачуницама и кажњавања “неискрених”, махом средње и ниже позиционираних функционера, нису биле једине специфичности информбировског расцјепа у БиХ. Ту свакако спада и улога коју су на Голом отоку имали многи информбировци из ове републике. Свједочења голооточких кажњеника казују да до доласка првих затвореника из БиХ у логору није било карактеристичног “дочека”, шпалира, односно “топлог зеца”, нити су постојале неке “особите радне јединице”, а да се режим у логору и однос према логорашима драстично измијенио када су на острво пристигли информбировци из ове републике. Према том за сада једином извору “Босанци” су по доласку на Голи оток поставили “„собне старјешине” и у своје руке узели руковођење системом логорског “самопреваспитавања”. Бивши логораши, сјећајући се проживјеле голготе, у ред најзлогласнијих голооточких “самоуправних преваспитача” убрајају поједине бивше партијске кадрове и службенике из БиХ, попут: Јураја Марека, Бетике Романо, Кадрије Креса, Есада Шабанца, Етхема Побрића, Меха Пиролића, Јунуза Каменице, Неђа Борозана. Многи од њих су се, према истом извору, налазили у врху пирамиде кажњеничке логорске самоуправе, што формулише закључак да су информбировци из БиХ играли изузетно важну улогу у систему преваспитавања “застрањелих другова”, односно у спровођењу злогласне методе затвореничког “самопреваспитавања”.

Та чињеница подстиче на промишљање због чега су баш коминформовци из БиХ изабрани за “носиоце посла” који, испоставиће се, представља највећу мрљу у историји југословенског социјализма. Наука на то питање за сада, због недостатка или ограничене доступности релевантних докумената, не може дати адекватне одговоре. Да ли су на Голи оток интернирани босанскохерцеговачки информбировци - ревидирци били уцијењени и приморани да својим дјеловањем и беспоштедном борбом против “непријатеља” државе “ублаже” ширину лома у БиХ и “оправдају” амнестију претпостављених или су други мотиви профилисали њихову улогу и били разлог бруталног понашања, требало би да освијетле резултати будућих научних истраживања.

Повезани текстови: 

Политички односи у БиХ: 1945-1958 (3): Миграције и српска демографска ерозија

ФЕЉТОН: Политички односи у БиХ: 1945-1958 (2): Устав из 1946. и најаве неизвјесне будућности

ФЕЉТОН Политички односи у БиХ: 1945 - 1958 (1): Данас усташа, сутра партизан, прекосутра опет усташа

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.