Славен Гојковић: Наш посао зависи од тимског рада

Средњу машинску школу завршио је у Новом Саду, а Шумарски факултет у Бањалуци. Од фебруара 2017. дио је управе Шума; прво као извршни директор за комерцијалне послове, а од априла 2019. вршилац дужности директора. Каже да су шумари посебан сој људи.

Стално у контакту са људима, често на терену, често у дружењу, али некако не превише отворени за медије. Не воле експонирање, па је и разумијевање њиховог посла често на нивоу најповршнијег: Шума се сијече – и то је то. А заправо, поред експлоатације шуме, ту је чуварска служба, мониторинг и борба против штеточина, интервенције након природних штета, пошумљавање, њега шумских култура, па на крају и планирано ширење дјелатности, преноси портал theprestige.ba

Како сте одабрали позив?

– Након средње машинске школе, размишљао сам се измежу машинског факултета, шумарства и страног језика. Желио сам да упишем њемачки. Пресудно је било то што сам вјеровао да ће у шумарству бити потребно кадрова, јер овдје има посла за шумарске инжењере. Важно је било то што је у Бањалуци отворен Шумарски факултет, због близине Дервенте. Нормално је да на факултету у вези са струком откријеш нешто што ниси ни повезивао са тим занимањем. Много тога се научи, као и кроз праксу. Наша струка је потцијењена, људи споља прво мисле да је лако завршити тај факултет и касније се бавити овим послом. Људи мисле, то је само посијеци дрво и продај. Али не ради се само о томе, има ту доста посла и много науке. Трудимо се да научна сазнања примјенимо у пракси што је више могуће. На факултету се бавите највише теоријом, изучавате шумарство. А кад дожете до праксе, срећете све и свашта. Налазио сам поједине врсте дрвећа које нисам ни очекивао да их има у мом родном крају, нешто што се само површно спомињало у књигама. Затим, сасвим је нормално да сретнете дивљач у шуми, што има посебну драж.

По чему је овај посао још посебан?

– Занимљив је посебно теренски рад. Упознајете природу из прве руке, доста времена се проводи у шуми, усмјерени сте на радне колеге, има доста дружења и директне комуникације. Имам осјећај да ми шумари, како себе зовемо, имамо посебан однос, и на послу и ван њега. Кодекс межусобног поштовање и подршка. Дружимо се и води се рачуна о човјеку. То се можда мало губи у последње вријеме, али док сам више радио на терену, то је било тако.

Пракса је увијек другачија од теорије. Колико се научена теорија примјењује у пракси, на терену?

– Примјењујемо много тога што се изучава на факултету и што је по правилима струке. Межутим, увијек има одступања. Шумарство је терен, рад на отвореном, зависите од бројних спољних околности, и увијек има ствари које се морају ломити преко кољена. Морате сараживати са локалном заједницом, са људима који живе у пограничном подручју са шумским комплексом, питање путева, извлачења трупаца… Ту је много људи различитог интереса и увијек се тражи компромис на лицу мјеста. Мора се брзо реаговати, брзо доносити одлуке, нема времена и простора да се чека рјешење и боље прилике за њега.

Руковожење овако великим предузећем свакако је специфично и тражи лидерске способности. Да ли сте се увијек видјели тако?

– Не сматрам себе лидером, тежим сарадњи и дајем простор сарадницима да у оквиру својих надлежности обављају посао, наравно у консултацији самном. Тако ме научило искуство и покушавам тако да се понашам и на овом мјесту. Мислим да успијевам и да је то најбољи модел да би предузеће функционисало. Од приправничког стажа па степеник по степеник, током каријере сам имао и среће. Није мала ствар бити директор оваквог јавног предузећа. Да ме је неко питао на почетку, ја бих рекао о чему причаш, није реално. Али десило се. Трудим се да дам максимум. Ово је велико предузеће, просторе се на територији читаве Републике Српске, има 30 организационих јединица, 26 шумских газдинстава и четири центра. Имамо чак и један објекат хотелског типа на Јахорини, који се бави туризмом. Једини начин је да нас шест чланова управе, плус надзорни одбор, сарађујемо и пратимо све аспекте посла.

У сваком организационом дијелу имамо именованог директора. Наша основна сарадња је са њима. Ми доносимо одлуке које требају да буду одговарајуће за свако газдинство посебно. Вара се свако ко мисли да може доћи на ову позицију и да сам управља свиме. Морате имати у свакој јединици особу са којом ћете тимски радити, нема страхопоштовања и наређивања. Мора постојати план, договор и тимски рад.

Споменули сте да Шуме имају и један мањи дио пословања који се односи на туризам. О чему је ријеч?

– То је релативно нов пројекат, започет 2018. године. У питању је шумарска кућа Огњиште, која је припадала шумском газдинству Јахорина са Пала. Она је дата у најам, један приватник је радио са том шумарском кућом, а касније је изашао из тог посла. Наше предузеће је преузело Огњиште, неко вријеме је трајала процедура да се оформи нови организациони дио, који ће се бавити само туризмом. У питању је класична угоститељска струка, имамо 70-ак лежајева и ресторан. Атрактивна локација за оне који долазе да скијају на Јахорини.

Прије неколико година је спомињано да ће Шуме РС бити задужене да обнове некадашњи двор Карађорђевића у Хан Пијеску. То је слично примјеру који сте навели. Да ли се на томе нешто ради, и да ли то значи да ћете се све више ширити на друге дјелатности?

– То зависи од наших организационих јединица. Уколико имамо објекте у којима се може нешто тако радити, помало се одлучују и за те врсте посла. Конкретно за Хан Пијесак, могуће да је то споменуто као идеја или задатак, али ако нешто није у власништву нашег предузећа, онда тешко да ми можемо улагати. Стање у нашем предузећу није тако да се можемо ширити на друге области тако лако. Ипак, постоје неке ствари које су нам занимљиве. Мало више пажње можемо посветити рецимо лову. У Дринићу имамо ловачку кућу, која има смјештајне и ресторанске капацитете, што се може искористити за комерцијални лов. Постоји неколико газдинстава који помало рачунају да би се могли развијати у том правцу. То се уклапа у наше ново опредјељење да се не ослањамо само на производњу дрвета, већ да морамо развијати друге производе и услуге.

Који су то производи?

– Љековито биље, шумски плодови, гљиве… У Фочи имамо шумско газдинство које развија те потенцијале и прави халу која ће бити погон за паковање и складиштење. На нивоу РС постоје привредна друштва која се баве тим пословима, чак можемо рећи да је то уносан посао. И они се баве сакупљањем на површинама које су дате јавном предузећу, а то су државне шуме. Ми се тиме нисмо бавили, али како ми имамо 4.900 запослених, морамо тражити додатне изворе финансирања, проширити дјелатности, јер уочавамо да нам је проблем финансијско функционисање. Један од начина је да проширимо дјелатност, да се бавимо осталим производима шуме и из тога извучемо корист.

Пошто је ваш посао окренут природи, колико се улаже у заштиту шума?

– Ми шумари смо затворени, не волимо да се експонирамо, не причамо много. Онда до изражаја долазе информације које су ружне за шумарство и људе који се њиме баве. Међутим, ако се неко удуби, може видјети да су ствари другачије. Наравно, не могу ја рећи да су сви сјајни, у сваком житу има кукоља, али већина људи у овом предузећу поштено ради за своју плату. Много улажемо у очување шума, наша чуварска служба, лугари, су дан – ноћ на терену, да би заштитили шуме. Сам однос према шуми је некако другачији послије рата и никако да се промијени. Сви покушавају да се наплате преко шуме. Имамо неке критичне тачке на којима имамо шумских крађа и штета. Поред тога што чувао шуме од људског фактора, имамо заштиту од инсеката и паразита. Имали смо прије неколико година велику борбу на романијском платоу. Поткорњак је нападао четинарске шуме, које су се сушиле. Успјели смо зауставити. Губар се појављује сваких неколико година. Током цијеле године имамо праћење главних штеточина, да би очували шуме. Такође, имали смо једно дешавање у источном дијелу РС, вјетрови су ломили и изваљивали стабла – преко сто хиљада кубика дрвета. Добили смо наредбу од министарства да што прије санирамо проблеме, како не би дошло до ширења инсеката, јер они најчешће нападају физиолошки слабије биљке. Ту је потребно уклонити стабла, а није потребно пошумљавати, јер ту већ има довољно младе шуме.

Колико се ради на пошумљавању?

– Имамо предвиђене површине, то су голети на којима редовно пошумљавамо и то се односи на разне врсте дрвећа. Свако газдинство има предвиђено коју површину треба да пошуми током 10 година по шумскопривредном плану. Имамо свој центар за сјеменско расадничку производњу, који нам производи садни материјал. Планирамо да подстакнемо центар, да га више комерцијализујемо. Имамо сјајну линију контејнерске производње садница. Њима се лакше манипулише, лакше су за садњу и бољи је пријем садница. Поред шумских садница, производе парковске и друге саднице за амбијенталне средине. Шумске саднице продају и шумама Федерације.

Дрвна индустрија је имала велику експанзију, повећање производње и извоза, а све је узроковано великом потражњом на европском тржишту. Може ли се очекивати наставак развоја или смо достигли максимум?

– Замах је био огроман, потражња за дрвним сортиментима такође. Због тога је Влада, препознавајући потребу да се индустрији обезбиједи довољна количина шумских дрвних сортимената, увела одређена правила. Када говоримо о расподјели трупаца, постоје одлуке како се врши бодовање и додјела дрвних сортимената појединим купцима. На тај начин се покушао увести ред, да сви буду под истим аршином. Да ли су количине свима биле довољне, мислим да нису, барем тада. Крајем прошле године је дошло до благог пада потражње. Почетком ове имали смо добар почетак производње, добру реализацију. Онда је дошла ова криза, која се одразила на потражњу на свјетском тржишту и дрвопрераживачи имају проблема са пласманом производа. Ми смо у том смислу покушали да помогнемо нудећи одложено плаћање. Можда је добро дошло да се направи предах, али нипошто не би било добро да потраје, ни што се тиче нас, ни дрвопрерађивача.

По неким тврдњама, дошло се до максимума што се тиче наших ресурса, односно да Шуме РС не могу више обезбиједити сировине од онога колико то сад чине?

– Наш годишњи план сјече је око 2 милиона кубика. То се односи на све дрвне сортименте, од огрева, дрвета за производњу целулозе, те трупаца на које отпада око милион кубика. То је оптимум производње, преко тога не би смјели сјећи, јер би угрожавали наш шумски фонд. У датом тренутку велике потражње, то је за дрвопрерађиваче било мало. Сада је потражња мала, страно тржиште је пало. То су осцилације на тржишту и надам се да ће прилике нормализовати.

Увијек се говорило о бесправној сјечи или барем о извозу сирових, необрађених трупаца и да је то штета за домаћу привреду?

– Сјећам се кад је та прича актуелизована на један ружан начин, али у одбрану овог предузећа морам рећи да ми ни један уговор немамо потписан ни са ким ни у ФБиХ, ни сусједним државама. Једини изузетак је Натрон из Маглаја, који купује целулозно дрво. Ми ником директно нисмо продавали, али појављивала су се предузећа која су од нас куповала, па су се ваљда бавила препродајом и извозом. Ми имамо чланове уговора који то забрањују, и ако се неко ухвати у препродаји ми имамо могућност да раскинемо уговор. Увијек се сведе на то да је дрвопрераживач препродавао трупце, а не ми. Од нас се тражи да се забрани нешто што је на граници дозвољено. Ми склопимо уговор, он испуњава услове, продамо му и ту се завршава наш посао. Не можемо пратити да ли ће купац препродати трупце. И то је веома тешко доказати, ми ако имамо поуздане доказе, ми раскидамо уговор. Предложили смо у измјенама закона о шумама да се онемогући да купац може издати свој отпремни исказ и даље прометовати дрвне сортименте. Новина је да ће од сад важити само наша отпремница, па ће се лакше контролисати та област.

Какво је стање у вашем јавном предузећу? Било је сталних критика због исказаних губитака појединачних газдинстава.

– Ја сам затекао стање какво су затицали и моји претходници. Ништа драстично боље или горе. И пандемија нам је сад закомпликовала рад. На шестомјесечном извјештају минус је био у првој половини прошле године и око тога је било буке, како можемо бити у губитку. Крај године смо завршили са више од четири милиона добити. Људи морају разумјети како ствари функционишу. Имамо фиксне трошкове који су исти током цијеле године, а више посла је сконцентрисано у другој половини године. Наш план предвиђа да је 55 одсто посла у другом дијелу године. Напримјер, почетак 2019. је био тежак због временских прилика, зима је била јака, а читав мај кишан. Рекао сам, наш посао је теренски и тога нам је онемогућило рад. То смо надокнадили у следећих неколико мјесеци. Имамо поједина газдинства која дођу у проблем, па искажу губитак. Постоје објективни и субјективни разлози зашто је то тако. Неки су били негативни, али се поправљају. Имамо благи проблем са недостатком извођача радова, поједина газдинства нису имала са киме склопити уговор да обаве сјечу дрвета, па нису успјели достићи план сјече.

Колико су ти проблеми озбиљни, будући да сте морали цијеном стимулисати извођаче радова?

– Предузећа која ангажујемо за услужне радове, попут сјече и износа дрвних сортимената, имала су проблема. Ми властитим снагама радимо 20 до 25 одсто тог посла, а за остало ангажујемо приватна предузећа. Прошле године смо имали недостатак извођача, вјероватно јер су и они имали проблема са радном снагом, пошто се ријетко ко одлучује да ради као сјекач или тракториста у шуми. Људи траже друге послове. Ми смо још 2018. увидјели да ћемо имати проблема са недостатком радне снаге, па смо подигли цијену извођења радова. То није дало ефекта прошле године, али ове године се примјети бољитак. Сем кишног јуна, не можемо се пожалити на ситуацију. Вјерујем да ће до краја године све бити по плану.

Једна занимљивост. Иако вјероватно већина људи има представу да се сијече на све стране, површине под шумама се по неким процјенама у дужем периоду година нису смањила, већ заправо повећала. Да ли је то тако?

– Кад причамо о површинама, ослањамо се на катастар шума и ту се стање није знатно мијењало. Што се тиче државних шума, површина се није смањила. Јер, постоји закон који то регулише, па и тамо гдје интервенишемо и морамо посјећи, ту морамо и обновити. Што се тиче приватних шума, ту се може рећи да има бесправне сјече, али има и површина које су запуштене, па су се задњих година пошумиле. То нису посебно квалитетне шуме, већ шибљаци и изданачке шуме, али ипак је зеленило и утиче на екологију.

Кад спомињете бесправну сјечу у приватним шумама, да подсјетимо да ни власници шуме не могу по свом нахођењу сјећи дрвеће. Како отприлике то изгледа?

– Све се то некако фактурише нама, као наша одговорност. Закон каже да приватну шуму чува власник. Најгоре је да чувате шуму од самог власника. Имамо случајеве да приватни власник посјече своју шуму, па да ми морамо утврђивати шта се десило и какво је стање. Власник има обавезу да са доказима о власништву шуме поднесе захтјев за сјечу шумском газдинству које је надлежно за то подручје, инжењер утврди да ли је дозвољена сјеча и која количина, изда се рјешење, а након сјече се изврши премјер. На основу тога је власник дужан да плати 10 одсто од вриједности сортимената, по цјеновнику ЈП Шуме РС. Један од основних проблема је што се то избјегава, осим у случају да се дрво продаје дрвопрерађивачима који га превозе до фабрике, па се онда испоштује процедура због контроле. У другим случајевима се то ради у властитој режији, и практично је немогуће контролисати.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.