Пут пилетине: Европљанима прса, Африканцима остатак

На пијаци у Акри, главном граду Гане, продавачице се зноје на 30 степени, и то у хладовини. На тезгама се полако отапа залеђена пилетина. У земљама попут Гане, у којима није осигурано непрекидно хлађење меса, влада велика опасност по здравље потрошача. Али Гана, упркос томе, увози 165.000 тона јефтиног меса из Бразила, САД и Европе - и то остатке, које у тим државама нико не жели да једе, пише Дојче веле.

Осамдесетих и деведесетих година, Гана је сама покривала 80 одсто домаћих потреба, када је о месу живине ријеч, каже Куаме Кокрох, секретар националне Задруге узгајивача живине и додаје: "Откад постоји јефтини увоз, све се промјенило. Сада наши сељаци покривају само 10 одсто тржишта и боје се да ће и то изгубити."

Прса за Европу, леђа за Африку

Сваки Нијемац поједе око 19 килограма живинског меса годишње. Посебно су им омиљена прса. Она нису само мекана, него имају и најмањи удио масноћа. Зато их углавном купују Европљани који наводно пазе на линију и здравље.

Њемачки узгајивачи живине производе 25 одсто меса „вишка". Оно што се не може продати код куће, па се извози за знатно мање суме новца у Африку. Углавном се ради о изнутрицама, крилцима и вратовима, које Европљани не желе да једу. Одлично се извозе и леђа, од којих се претходно у Европи одвоји бијело месо. Од 2011. до 2012. године, њемачки извоз се повећао за 120 одсто. У Африку је извезено 42 милиона килограма живинског меса - што је 10 одсто од цјелокупног афричког увоза. Осталих 90 одсто покривају Бразил, САД и Холандија.

Али сам извоз, према мишљењу Франциска Марија из хуманитарне организације "Хљеб за свијет", није споран. Проблематичне су цијене по којима се месо продаје афричким потрошачима. Оне су тако ниске да домаћи произвођачи немају никакве шансе на тржишту и пропадају. Примјера ради, увозна пилетина се продаје за два евра по килограму, док домаћи сељак мора да продаје пиле за четири евра, јер иначе не може да покрије основне трошкове. Европљани могу јефтино да извозе у Африку, јер имају индустријализовано живинарство, а дио трошкова јефтиног извоза покривају већим цијенама бијелог меса на домаћем тржишту.

"Вољели бисмо када бисмо били у могућности да спроводимо мкере развојне помоћи са високим моралним начелима и да охрабримо људе да се уз нашу помоћ самостално извуку из сиромаштва. А онда због наших јефтиних производа не могу да опстану на сопственом тржишту", критикује Мари.

Неки се успкешно бране

Гански парламент је 2003. године покушао да заштити домаће тржиште увођењем већих царина на увоз, али је влада врло брзо укинула тај закон. "Мислим да је разлог био међународни притисак", каже Куаме Кокрох. Франциско Мари потврђује ту тезу. "Гана је у то врокеме преговарала са Свкетском банком о кредитима. Да влада није повукла закон, држава би остала без пуно новца." Осим тога, влада пропагира либерализацију тржишта, што значи да мора да се држи међународних правила. Сада власти покушавају да подстакне домаће произвођаче разним субвенцијама и кредитима.

Али неке афричке земље успкеле су да одоле међународним притисцима, рецимо Нигерија. Будући да су трговински партнери зависни од нигеријске нафте, они немају другог избора него да толеришу бојкот европске пилетине. И Камерун, Обала Слоноваче и Сенегал већ годинама успокевају да се одбране од јефтиног меса из Европе.

У Сенегалу од 2005. године у месарама није могуће купити европску пилетину. Тако је поново порасла домаћа производња и отворено је на хиљаде нових радних мкеста. "Ради се о послу врокедном 150 милиона евра", каже Макхтар Диоуф, директор државног Центра за пољопривреду Сенегала. "Не можемо себи да допустимо да уништимо домаће пословање само зато што смо чланица Свкетске трговинске организације." Зато је сенегалска влада забрану увоза живинског меса продужила до 2020. године.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.