Њемачка створила царство случајно

Ово тврди познати њемачки социолог Улриц Бек, предавач на универзитету у Минхену и London Schol of Economics.

"Догодило се то сасвим случајно. Њемачка је створила "случајно царство". Нема ту смишљеног плана, нема намjере за окупацијом Европе. То нема никакву војну подлогу, већ прије економску, овдје се ради о привредној моћи", казао је Бек.

Говорећи о стању у Европској унији, Бек тврди да је очигледан раскол између земаља еврозоне и земаља које не припадају еврозони.

"Одједном, на примјер, Велика Британија, која је само чланица ЕУ-а, али не и чланица еврозоне, губи право вета. Трагикомично је како британски премијер покушава да нас убједи да је он још увијек тај који је задужен за мијењање стања у Европи", рекао је Бек.

Други раскол, указује Бек, је онај међу земљама еврозоне јер је видљива значајна моћ земаља зајмодаваца и задужених земаља.

"Резултат тога јесте да је Њемачка постала најснажнија економија, најмоћнија држава ЕУ", објашњава тај социолог.

Што се строгих мјера штедње тиче, Бек тврди да оне заиста доприносе подјелама унутар Европе.

"Као прво, имамо подјелу између сјеверноевропских земаља и земаља југа Европе. Ово је врло очигледно, али позадина, са социолошког становишта, јесте да је на дјелу прерасподела ризика с банака, кроз државе, на сиромашне, незапослене и старије", тврди Бек.

Истовремено, додаје Бек, ту су и двије иделогије повезане са политиком строгих мјера штедње. Прва се заснива на тзв. "Меркиавелијевом моделу", комбинацији Никола Макијавелија и Ангеле Меркел. Други елемент је тај да се њемачка политика штедње не заснива само на прагматизму, већ и одређеним вриједностима.

"Штедња, како видимо ствара нови идеолошки раздор јер се чини да та стратегија баш и не дјелује. Сјведоци смо бројних протеста", наставља Бек и не заборавља поменути да, с друге пак стране, имамо "врло моћну неолибералну фракцију у Европи која и даље вјерује да су строге мјере штедње одговор на ову кризу ".

За њега је криза еврозоне доказ да живимо у ризичном друштву, али не на начин да смо у ситуацији да се боримо с несигурношћу, већ да смо у ситуацији у којој нисмо кадри да се боримо с несигурношћу и посљедицама које стварамо у друштву. Објашњава да због успјеха модернизације од 18. вијека до 70-их година 20. вијека сада "производимо посљедице на које немамо одговоре, попут климатских промјена или финансијске кризе".

"Финансијска криза је примјер побједе посебне интерпретације модерности: Неолиберална модерност, након слома комунистичког система, диктира да је тржиште једино рјешење и што више јачамо улогу тржишта, тим боље. Али сада видимо да се тај модел урушава и да немамо никакве одговоре", закључује Бек.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.