Најбизарнији разговори за посао

На преплављеном тржишту рада од велике је важности какав ћете утисак оставити на разговору за посао. Међутим, и кандидати за посао, а и менаџери људских ресурса, сусрећу се понекад са готово невјероватним ситуацијама током интервјуа за радно мјесто. Када разговор крене непредвиђеним током, од кључне важности је како ћете реаговати.

Издавач Ли Балентајн се врло добро сјећа свог разговора за посао инжењера у Силицијумској долини 80-их година прошлог вијека. Разговор са директором фирме, некадашњим војним лицем из Израела, одвијао се у имрповизованој канцеларији, прича Балентајн.

"Почео је земљотрес, и то прилично озбиљан. Са своје столице сам могао да видим људе у ходнику како трче ка излазу", наводин он. Директор, с друге стране, уопште није реаговао на земљотрес већ је само наставио са разговорм.

"Потрес је постајао све јачи, ствари су падале са полица, а све више и више људи је напуштало зграду. Помислио сам да ако директор може да истрпи цијелу ситуацију, онда могу и ја. Наставили смо да разговарамо све док нисмо остали посљедње двије особе у згради", каже Балентајн.

"Пола сата касније, људи су се враћали у згради, а ми смо и даље разговарали. На крају су се сви вратили на своја радна мјеста, а ми смо завршили наш разговор. Неколико дана касније, понудио ми је посао и ја сам га прихватио. Некако сам знао да ће исход бити закав након цијеле ситуације са земљотресом", тврди он.

Мурли Рави, с друге стране, описује надреално искуство једног пријатеља који је тражио сарадника за рад на његовом новом филму. Равијев пријатељ, који је оснивач и директор компаније која је тражила радника, био је изненађен када је за једним од кандидата за посао ушао и златни ретривер који је имао огрлицу, али не и поводац.

"Наравно, био је прилично изненађен, али се суочио са ситуацијом. Интервју је почео, пас се мотао унаоколо, али није никоме сметао, једно вријеме је лежао испод стола, а онда је изашао из канцеларије кроз иста врата на која је ишао", прича Рави.

Разговор, међутим, још није био готов. Равијевом пријатељу се допао кандиат и био је спреман да га запосли, али је морао да га пита зашто је повео пса са собом на разговор.

"Одговор кандидата је био – 'Мој пас? Мислио сам да је то Ваш пас! Желио сам да вам поставим потпуно исто питање. Испоставило се да је пас једноставно био у шетњи и да је искористио прилику да се ушуња кроз отворена врата", каже Рави.

Интересантно је и искуство Саре Базил која је након 15 година рада као типограф, морала да се убрзано прилагоди промјенама у својој професији. Знала је да је њено умијеће куцања кључно за начажење новог посла, тако да пријавила за позицију транскрипционисте љекарских извјештају. На првом разговору за посао у љекарској ординацији, од ње је затражено да откуца писмо.

"Пробно писмо је имало четири пасуса и дали су ми пет минута времена. Завршила сам писмо и почела сам поново да га прекуцавам када сам примјетила да је менаждерка нестала. Поново се појавила са још једном особом, и њих довоје су стајали иза мене у тишини. Када сам почела трећи пут да прекуцавам писмо, опет је напустила просторју и вратила се са трећом особом и сви они су стајали и посматрали ме", присећа се Сара.

Када је време истекло, Сара се окренула и угледала пет особа које су је посматрале док је куцала.

"Испоставило се да је менаџерка извукла све љекаре из својих ординација само како би ме посматрали док куцам. Добила сам посао на лицу мјеста", наводи она.

Док је студирао заштиту животне средине, Сем Хулијат је накратко разматрао да се преоријентише на адвокатуру. Добио је позив на разговор за посао у престижној адвокатској канцеларији.

"Током разговора, жена са којом сам разговарао је ишчитавала моју биографију, а онда је поцијепала и питала ме: 'Као некоме ко јасно брине о животној средини, да ли вам ово смета? Ми трошимо доста папира и заиста нас није брига за то'", присјећа се Сем који је након тога одустао од идеје да постане адвокат.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.