Куда иде њемачка војна индустрија?
Берлин - Њемачки тенкови, подморнице и пушке су широм свијета тражена роба. Њемачкој војној индустрији иде добро, ипак синдикати у овом сектору се брину како даље.
Када се синдикати обраћају неком политичару по правилу траже подршку у борби против послодаваца.
Али кад је у питању војна индустрија у Њемачкој, синдикалне подружнице предузећа која новац зарађују производњом оружја, од министра привреде Сигмара Габриела траже да престане вршити притисак на њихове послодавце.
Због сложене сигурносне ситуације у свијету, извоз њемачког оружја је у многе земље тренутно под знаком питања.
Пораст извоза трн у оку
Предсједник СПД и министар привреде Сигмар Габриел је још у предизборној кампањи најавио смањење обима извоза њемачког оружја. За вријеме претходне демокршћанско-либерлане коалиције обим извоза се с 1,4 повећао на 3,6 милијарди евра.
Њему самом, а још више лијевом крилу његове странке то је био трн у оку. Он је најавио да ће доласком на мјесто министра ограничити број извозних дозвола које додјељује влада и без које ниједан комад оружја или муниције не сме бити извезен у неку од земаља изван Европске уније.
То се посебице односи на земље које слове као нестабилне, недемократске или које су уплетене у неки оружани сукоб.
Ово правило је вриједело и прије доласка Габриела на чело министарства привреде које одобрава извоз оружја. Ипак, од како је Габриел министар, извозне дозволе су постале тема којом се бави искључиво сам врх министарства. Дакле сам министар.
Молбе за дозволе се у међувремену гомилају на министровом радном столу. Представници војне индустрије говоре о стотинама необрађених молби.
Сигурносна, а не господарска политика
Представници запослених у војној индустрији су још у јуну Габриела, који се налази на челу странке која је посебно блиска синдикатима, упозорили да је ситуација у њиховим подузећима „критична" и да је „пет до дванаест" да се нешто учини.
Њемачка војна индустрија не извози само готове производе него и дијелове високе технологије за војну индустрију. И за те дијелове треба дозвола тако да су партнери у иностранству остављени на цједилу.
„Габриелова политика доводи до тога да се на Њемачку више не гледа као на поузданог партнера и у својим главним подручјима губи на компетентности", каже портпарол демокршћанске Уније ЦДУ/ЦСУ за привредна питања Јоаким Пфефер. Али Габриел остаје при своме.
Још је у јуну представницима радника поручио како извоз оружја може бити „искључиво инструмент сигурносне политике али не и средство еконимске политике".
Габриел је такођер поручио како војна индустрија мора постати флексибилнија и „развити стратегије за цивилно подручје". Другим ријечима, војна индустрија би требало да буде у стању умјесто тенкова производити и аутомобиле.
Синергија унутар ЕУ-а
Тиме је расправа о Њемачкој као извозној сили и кад је оружје у питању за Сигмара Габриела попримила нову, много непријатнију димензију.
Додуше, иако Њемачка спада међу три највећа извозника оружја на свијету (иза САД-а и Русије) удио војне индустрије у њемачком БДП-у је свега један посто. Војна индустрија запошљава, директно или индиректно, око 300.000 радника.
Шефу њемачких социјалдемократа је стало, што је и поручио у једном писму представницима запослених у војној индустрији, да Њемачка задржи „висококвалифицирана радна мјеста у војној индустрији".
То ће, ако се настави политика ограничавања извоза, бити тешко. У потрази за рјешењима по принципу „ и вук сит и овце на броју", неки, попут шефа демохришћанског заступничког клуба Волкера Каудера, излаз виде у синергији војне индустрије унутар Европске уније.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
