Крах пензијског фонда Хрватске

То значи да мање од једног запосленог издржава једног пензионера.

Министар рада и пензионог система Мирандо Мрсић је оцијенио да је Хрватској потребно чак 2,5 милиона радника да би се ефикасно исплаћивала постојећа маса пензија, а дотакао се и већ одавно неодрживог односа броја радника и пензионера од готово 1:1.

Мрсић барата бројком од 1,2:1 у корист радника, а посљедње статистике Завода за пензијско осигурање говоре да је тај однос у овом тренутку 1,15:1.

Лист, међутим, наводи да је ту слику потребно из објективних разлога поружнити и да је тренутно однос броја радника и пензионера пао испод 1:1 И износи 0,88:1.

Хрватска, дакле, први пут има више пензионера него запослених.

У статистичким извјештајима које објављује ХЗМО није могуће прецизно разложити осигуранике на буџетске и ванбуџетске. Да би државни службеник дошао у позицију да плати свој пензијски допринос, буџет, из чега му се исплаћује плата, мора прије тога да оствари приход у једнаком износу.

Када у државном буџету не би било новца, тај државни службеник, осим што не би примио плату, не би могао да плати свој пензијски допринос. Своје обвезе према државном буџету прије наведеног морају подмирити запослени у приватном сектору који чине скуп реалних пореских обвезника.

Почетак кризе и неприлагодљивост политике новонасталој ситуацији говори да је погоршање односа, осим пада броја запослених (осигураника) додатно потпомогнуто и непрекинутим растом броја пензионера из године у годину. Старење популације постаје очити проблем система, а неодрживост пензионог система могла се наслутити и знатно раније.

За то је потребно проширити временску серију података који су у овом случају доступни уназад до 1950. године када је за пензију једног пензионера радило скоро девет радника. Већ 1960. године тај број је готово преполовљен да би уз малу стагнацију током седамдесетих настављао сигурно да клизи до донашњег односа од 0,88:1.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.