Коме припада благо Арктика?
Организација Гринпис се бори за ослобађање својих активиста, али став Русије је јасан: имамо право да вадимо нафту на Арктику и у томе нас нико неће спречити. Чини се да и друге земље то виде на исти начин.
Русија се није појавила на рочишту у Међународном суду за право мора у Хамбургу, заказаном како би био размотрен захтјев Холандије за пуштање на слободу ухапшених активиста организације Гринпис.
Активисти Гринписа покушали су 18. септембра 2013. у Печорском мору да се попну на нафтну платформу руске компаније Газпром у знак протеста због експлоатације нафте на Арктику. Наредног дана, руске специјалне снаге ухапсиле су свих 30 људи са брода „Арктик санрајз", међу којима су била и два новинара, и пребациле их у притвор у Мурманск. Они су најпре били оптужени за гусарење, али су оптужнице преиначене у тужбе за хулиганизам, за шта су по руским законима предвиђене вишегодишње затворске казне.
Руска застава на дну мора
И док траје неизвјесност око судбине 30 активиста Гринписа, руски ледоломац превози олимпијску бакљу на Сјеверни пол, а тамо, на дну океана, још од 2007. стоји руска застава. Руска војска је поново присутна на Арктику. Предсједник Владимир Путин отворено говори о праву његове државе на вриједне ресурсе испод арктичког леда.
Процијењује се да се на Арктику крије око 13 одсто резерви нафте и око 30 одсто резерви земног гаса. Будући да цијене енергената расту, а лед постаје све тањи, све је веће и интересовање за тај регион. Руска реакција на протест бораца за заштиту природе показује колико је Арктик постао важан за Русију. Гринпис и даље пуном паром води кампању против нафтних бушотина на Арктику, али несмањеном брзином наставља се и трка за ресурсе.
Коме припада благо Арктика?
Границе на Арктику су спорне. За сировине у близини обале углавном се зна којој држави припадају, али многе наслаге енергената се наводно налазе ван поморске границе од 200 наутучких миља или око 370 километара од обале. За право на коришћење тих ресурса на морском дну такмиче се многе земље – не само Русија већ и САД, Канада, Данска и Норвешка. У таквим случајевима, територије се дијеле на основу одговарајућих конвенција Уједињених нација, односно, државе су дужне да докажу да је дио дна океана на коме се налази нафта или гас заправо наставак њихове сопствене плоче.
Али државе и нафтни концерни већ сада послују – Норвешка и Русија су 2010. парафирале споразум о границама у Баренцовом мору и Арктичком океану, с циљем да олакшају тражење нафте у овим областима. Канада, која тренутно предсједава Арктичком савијету, прогласила је развој тог региона за приоритет. И САД и Данска су све присутније на сјеверу. Велике фирме, од који су неке у државном власништву: Росњефт, Статоил, ЕНИ, Ексон Мобил, Шел – све оне траже нафту на Арктику.
Нафта угрожава животну средину
Након 2010. године и катастрофе са нафтном мрљом у Мексичком заливу, порасла је забринутост да би слична несрећа могла да се догоди у арктичким водама. Чак и стручњаци нафтне индустрије признају да постоје „велики изазови" и то због изолованости, екстремних временских услова и слабе инфраструктуре. Борци за заштиту природне средине, попут оних из Гринписа, плаше се ефеката по природну средину, која је јединствена у свијету. Активисти подсјећају да се нафта у хладној води раствара веома споро. И дан данас се на обалама Аљаске проналазе трагови нафте која потиче из танкера Валдез, који је доживио хаварију 1989. године. Нема довољно ефикасне технологије за потпуно чишћење нафте из ледене воде.
Интернационално интересовање за Арктик
Европска унија такође је забринута због ефеката по животну средину. У студији која би требало да буде завршена 2014. стоји да се „већина залиха нафте и гаса у Арктику налази далеко од обале, што је веома забрињавајуће, јер се врло мало зна о прикладном поступку". Људи који живе у том региону могли да буду у великој опасности, а зарада од нафте отишла би негдје другдје, сматра Центар Европске уније за Арктик са сједиштем у Финској.
Упркос томе, Арктик и за Европску унију представља будући извор нафте и гаса који би требало да „повећа енергетску сигурност у слиједећим деценијама". Гринпис се бори против тог става – они желе да се око Сјеверног пола успостави заштићена зона.
Поред заштите екосистема на сјеверу, кампања Гринписа отпочета је и у циљу заштите климе на свјетском нивоу. Гринпис упозорава да би спаљивање нафтних прерађевина са Арктика додатно појачало глобално загријевање и истовремено убрзало топљење глечера. Гринпис је успјешан бар у томе што је успио да привуче пажњу цијелог свијета на трку за арктичку нафту.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
