"Сјећања" Борислава Ђурђевића (15): Игре Јусуфа Пушине

Борислав Ђурђевић 13.08.2025 08:31

Фото: Агенције

Након извјесног Зуке у просторију је ушао лични пратилац Јусуфа Пушине, замјеника министра МУП-а, кога сам добро знао, а и он мене, али ја њему нисам знао име. Много пута смо се сусретали у Команди и чак се звали земљацима, јер он је био из Тешња, а ја из сусједног Теслића. Био је то црн, мрачан лик, висок око метар и осамдесет, атлетске грађе. Показао ми је, без ријечи, руком да кренем за њим.

Одвео ме је, неколико просторија даље, у канцеларију у којој је био Јусуф Пушина. Јусуф ме је поздравио, рекао да сједнем, а када је видио да немам панталоне рекао је некоме да ми донесу "оно одијело јер му боље неће ни требати".

Кроз минут-два унесоше ми некакво црно танко одијело и ципеле које су изгледале као папирне. Тада то нисам знао, али то је било одијело у којем су сахрањивали НН особе. Онда ме је понудио са двије врсте цигарета: нишком "дрином ћилимаром" и сарајевском "дрином".

У мртвачком одијелу

"Изабери једну!" била је то нека његова полицијска игра која је требало због нечега важнијег да ме ломи. Одлучим да му одмах покажем зубе.

Кажем да хоћу "нишку ћилимару".

"Играш се главом!" – каже ми.

"Моја глава је свакако у торби и ако треба да је изгубим то ће бити на начин како ја хоћу, а не ти".

Онда је од мене тражио да у Лукавицу позовем пуковника Гаговића и да издејствујем да више не пуцају по њима.

"Прва граната на нас - нећемо убити прво тебе већ твоју породицу", поче да ме уцјењује. Онда ми каже: "У реду, дај ми адресу породице, како оно бјеше у Теслићу?"

Знао сам да блефира, јер је од пратиоца знао одакле сам и ништа више. Брзо као из топа, да изгледа убједљиво, бубнух напамет неку адресу на другом крају општине: "Прибинић број 10" .

"Једна граната и њих убијамо, а сада зови Гаговића!"

"Не могу то урадити! Није моја позиција таква да утичем на Гаговића и нисам до сада знао да си ситни уцјењивач. Мислио сам да си калибар министра".

"Добро, када нећеш да пренесеш понуду која ти спасава главу: ми пустимо вас, они нама аеродром."

Значи, то је то: напад на Команду и колону је извршен да нас мијењају за аеродром!

Покушао је остати миран, али видио сам да је у њему кувало.

"Види момка што је осоран, можда би нешто и попио?" То ми је звучало саркастично, али сам ипак рекао: "Исто као у Команди, шток, кафу и воду, али не само мени већ кафу и осталим официрима."

"Добро", рече.

"Али имам један услов: хоћу да моје пиће пробаш прије мене, нећеш ме јефтино отровати."

Љутито рече пратиоцу да ме води. Овај ме врати у салу гдје на брзину обукох моје "мртвачко одијело" и блузу преко њега. Недуго потом, уђе један полицајац и носи кафе, а за њим још неколико послужитеља. "Гдје је онај што је наручио кафу, воду и шток?"

"Изволи" и пружи ми сва три пића.

"Не може тако док Јусуф не проба ништа."

За неколико минута упаде Пушина у салу и каже:

"Докле ћеш ти мене зајебавати?" Узе пиће и проба све.

"Да ли је сада у реду?"

Рекох: "Да, сада је у реду".

Морао сам то урадити, мада је било ризично, јер ако покажеш и зрно попуштања погоршаваш себи позицију. Сада сам знао да су свјесни да нема метода да ме приволе на сарадњу.

Другима у сали није било ништа јасно, али им је добро дошла кафа коју сам за њих "изборио".

Затвор у дворани ФИС

У нашу просторију су стално улазили неки људи који су познавали старјешине који су били из Сарајева и убјеђивали их да пређу код њих. Већ је увелико био мрак када су нас потрпали у некакве фургоне и превезли у дворану ФИС. У сали су нас подијелили у три групе које су раздвојили: једна група старјешине, друга војници по уговору, за које су говорили да су плаћеници, и трећа група војници на одслужењу војног рока. Наши официри безбједности су нас унутра добро организовали, тако да је свако покривао некога ко би потенцијално могао бити лабилан. Ја сам био са мојим пријатељем Шаћиром Комадом кога су баш добро измлатили приликом заробљавања, тако да није могао на десну ногу, па сам му помагао. У салу су повремено улазили наоружани исљедници и углавном су, ту пред нама, тукли војнике по уговору. Једног војника, био је из Фоче, толико су тукли, да су на његовим леђима сломили кундак од пушке, а он за то вријеме није пустио ни гласа! То их је додатно нервирало, али он је стално, без гласа и уздаха остајао на ногама! И тако унедоглед. Док сам гледао ту ужасну сцену, у памети ми је био и старац Вукашин из Клепаца. Тукли су их и чувари и нека лица која су улазила, видјело се - жедна крви. Унутра је улазио и онај Зука и галамио. Мислим да је имао неку руководећу улогу у логору.

Негдје иза поноћи кажу нама старјешинама да ће нас у двије групе водити на испитивање. Отишла је прва група и врати се за нека два сата. Пуковник Живко Дошен, који је био у првој групи каже ми да испитују Вехбија Карић и Горан Милић из Јутела. Знао сам да се нећу добро провести код Карића, па се непримјетно заједно са Шаћиром угурах у групу која је већ ишла и тако не одох на испитивање. Негдје пред зору, Шаћир Комад затражи од стражара да оде у тоалет и замоли да га ја водим јер не може сам. Када смо изашли и спустили се степеницама, на лијевој страни од тоалета била је једна мала сала са пуно пехара, отворена и у њој разапет на поду поручник Мишо Пелемиш, кога сам одмах препознао, а четири-пет њих га туку, чиме стигну – ногама, кундацима... Брзо прођемо и шапнем Шаћиру: "Ако виде да смо их видјели и ми смо надрљали."

Боро Ђурђевић у заробљеништву (заокружен)

Најстарији по положају међу нама је био пуковник Мићо Пантелић, али он је добио такав ударац кундаком у лице да му је разваљена доња вилица и није могао да говори. Кажем му у једном моменту да мора одредити замјеника да нас представља, да не могу вршљати како хоће, а и конвенције то предвиђају. Он ми руком покаже да се слаже и упери прстом у мене.

"Ја?"

Климну главом.

Нисам имао куда, одмах сам некаквом графитном оловком коју сам нашао у блузи почео на кутију оне "дрине ћилимаре" да пишем ко недостаје. Тихо пошаљем упит даље и направисмо некакав списак, а да стражари нису ништа примијетили.

Ујутро, пошто смо неки од нас успјели који минут и дремнути, у салу уђе неколико њихових старјешина, а води их пуковник Стјепан Шибер.

Након што је прошетао кроз салу, стао је на мјесту гдје су били редовни војници и почео да нам даје могућности да се опредијелимо: ко жели кући, ко у њихову војску, а ко код злочинца Гаговића у Лукавицу? Војницима је одмах понудио да ће свакога од њих отпратити кући, а то је обећао и старјешинама. Већина војника се опредијелила да ће кући, а за њима и озбиљан број лабилних старјешина. Њих су ставили у један ћошак у официрском дијелу. Већа група нас је остала неопредијељена на понуду, само је Шаћир Комад после дужег размишљања одлучио да иде у беретке. Успут ми је тужно прошаптао:

"Боро, извини, изгледа да је дошло вријеме да се растанемо. Остани човјек као и до сада и ја ћу."

Покушао сам да поставим неколико питања Шиберу: о недостајућим људима и нашем праву да се самоорганизујемо. И, да му кажем да нема право да тако вршља међу заробљеницима. Прекинуо ме оштро и назвао нас злочинцима. Устао сам, а истовремено са мном и Рајко Бандука, Кукањчев секретар и кренемо на мјесто које је било одређено за оне који хоће у Лукавицу. За нама су кренули све преостале старјешине, које се раније нису опредијелиле за неку другу опцију.

Након што смо се "опредијелили", Шибер је са свитом изашао, а недуго за њим је ушао Емин Швракић, који се хвалио да је оснивач беретки и који је око Башчаршије основао некакав батаљон "Ел Фатах". За њим је ушла екипа новинара и сниматеља ТВ Сарајево.

Швракић је прво дошао до Шаћира Комада који је сједио на средини сале, јер се једини опредијелио за њихову војску. Ударио му је неколико шамара:

"Сада би код нас?!"

Онда је гласно питао за моје име: "Гдје је тај што прича на радију, да му ја јебем мајку?"

Сви у сали су ћутали на питање. Онда је пришао Шаћиру и питао га да ме покаже руком. Шаћир је прошетао погледом по сали и мирно рекао: "Није овдје и не познајем га посебно. Ја сам само правник". Онда му је ударио још два шамара.

Пошто су нас усликали за телевизију, а ја сам покушао да сакријем лице, отишли су.

Свједок

Борислав Ђурђевић, рођен 1963. године у Теслићу, официр и новинар, један је од малобројних који је током протеклог рата од Словеније, преко Хрватске, Сарајева и касније до Главног штаба ВРС непрестано био у жижи догађања, тамо гдје су се доносиле одлуке које су одређивале историјске токове. У наредним седмицама "Глас" ће објављивати одломке из његове књиге "Сјећања" која би ускоро требало да изађе из штампе.