"Сјећања" Борислава Ђурђевића (14): Пакао Добровољачке улице

Борислав Ђурђевић 12.08.2025 06:23

Фото: "Сјећања" Борислава Ђурђевића (14): Пакао Добровољачке улице

У рано пријеподне у Команду је стигао генерал Аксентијевић са УНПРОФОР-ом и са својим тимом и Кукањцу предочио нацрт споразума кога гарантује УНПРОФОР, а од момента када се обје стране усагласе са његовим садржајем. Укратко, споразум је предвиђао да се Команда евакуише са свом покретном имовином и наоружањем, да ће УНПРОФОР допратити Изетбеговића до Команде и да ће он и Кукањац бити на челу колоне, док ће, како су то налагала и правила, на зачељу бити другорангирани старјешина, генерал Енес Тасо, један изузетан и човјек и официр, и велики патриота.

Док се није дошло до коначне формулације, предлагано је обострано низ варијанти. Дакле, усаглашено је да се колона креће маршевским поретком, а да јој борбено осигурање буде УНПРОФОР. У исто вријеме безбједњаци су добили поуздану информацију да ће споразум бити изигран са муслиманске стране, са чиме је начелник безбједности пуковник Ратко Каталина упознао Кукањца. Он је ипак донио одлуку да се иде по слову споразума, а и није имао некаквог другог избора. У једном моменту, у холу испред кабинета команданта, генерал Тасо ме замоли: "Боро, де види доле, изгледа да је неко пронио глас да Кукањац и ужи дио команде желе сами да се евакуишу".

Заиста, та прича је колала у дворишту команде гдје су се неки организовали да убију Кукањца ако крене сам.

Тврдим да ниједног јединог момента, а био сам веома близу, Кукањац није размишљао о тој опцији нити је она узимана за озбиљно. Њу су изокола понудили муслимани, а први ју је одбио генерал Аксентијевић и није је уопште разматрао. Поједини су касније себе представљали као велике јунаке да су га спријечили да побјегне и читаву причу о Добровољачкој улици каналисали према наводним унутрашњим сукобима у Команди, а не према стварном злочину који је почињен, а то је један од најтежих ратних злочина: ратна перфидија или уговороломство кога су починили муслимани на челу са чланом Предсједништва БиХ Ејупом Ганићем као налогодавцем. Једина дилема која је постојала - да ли озбиљно схватити пријетње за изигравање Уговора? Рачун је био једноставан: останак у команди је био неодржив и вјероватно не бисмо дуго издржали, чему је доприносила и пасивност начелника штаба Армије генерала Станковића, као и Генералштаба у Београду, па је рјешење било да се повјерује сили посредници, УНПРОФОР-у, да има снаге да операцију изведе у складу са словом уговора. Те гаранције су очигледно биле једина могућност.

Овако није

било у Хрватској

Такође, у многим написима о Добровољачкој, поједини аутори су ламентирали над својом судбином, као да су се ту нашли као цивили нечијом вољом, а не као старјешине који, по дефиницији, у рату могу и погинути. Нема ту много питања: када те нападну, браниш се, поштујеш субординацију, јер без тога иде распад система, а када осјетиш своју предност користиш је до краја. Онај ко није био свјестан шта ми у том моменту бранимо поред властитих живота, или није дорастао броју звјездица на рамену, или је гајио равнодушност према обавези коју је имао према своме народу.

У то вријеме, касно јутро, дејства су већ била стала и у рано поподне почели смо са паковањем, а у круг Команде са УНПРОФОР-ом је стигао и Изетбеговић са пратњом. Понашао се веома комотно и гласно коментарисао да је постигнут добар и чврст споразум о евакуацији Команде. Потом је стигао и генерал Мекензи па је колона могла да крене.

Основни проблем је био што нико из персоналног одсјека или дежурни из оперативног центра нису направили прецизан попис старјешина, војника и цивила који су били у колони. Јер, поред припадника ЈНА, ту је била и група цивила који су се склонили у Команду, као и неколико новинарских екипа.

Поподне, колона је кренула. Са мојом личном архивом, у којој су били документи из Словеније и Хрватске, те велики број снимљених видео и аудио касета о свједочењима важним за историју, као и нотеса у којима су биљежене кључне ситуације које су дефинисале токове наредних догађаја, обрео сам се под церадом једног камиона гдје се већ било укрцало неколико редовних војника. Само паковање је било мирно. Припадника муслиманских снага није било непосредено поред Команде. Када смо кренули и прошли Војну библиотеку, која је била у једној згради уз Команду, на почетку Добровољачке, већ сам испод церада примијетио поред пута физичке препреке и нагазне мине, а све споредне уличице, па и сами тротоари Добровољачке улице, биле су пуне наоружаних људи са видним знаковима Патриотске лиге и зеленим тракама око руке. Било ми је то чудно, јер када смо постизали сличне договоре у Хрватској нисмо овако нешто доживљавали. У једном моменту возило испред се зауставило. Затим се чуло неколико пуцњева и сприједа и иза нас. Одједном су наоружана лица отворила цераду изнад наших глава и почели да се деру: "Излази напоље, мајку вам јебем четничку! Стоко једна, све ћемо вас побити!" Схватио сам да је колона нападнута и да је бесмислено давати отпор. Војници су гледали у мене и очима ме питали шта да раде. Кажем им: "Чувајте главе, предајте оружје, вас неће дирати, не плашите се!" Пошто су сви војници изашли, и ја сам кренуо напоље. Када сам сишао, тражили су ми да предам пиштољ. Рекао сам им: "Не може! Ја сам старјешина и могу вам дати само оквир са муницијом." То их је на тренутак збунило, па су онда као хијене отргнули са мене и пиштољ и опасач и одмах се почели свађати коме ће припасти. Знао сам да је у оваквим ситуацијама куповина времена веома важна, па је то и разлог што сам отезао са пиштољем.

Случајно остајем жив

Све су нас натјерали у врсту окренуте према улици и нашим возилима. Налазио сам се у трећем заустављеном возилу у колони. У првом је био санитет, сав изрешетан и крвав, иза њега камионет. Ту је, испред мене, било двоје-троје старјешина, међу којима и капетан Станковић, кога сам негдје био упознао. Он ми се окренуо и рекао да је гледао када су нападачи хтјели да уђу у санитетско возило и пошто су се врата била заглавила пуцали су кроз шофершајбну и прозоре са стране и убили двојицу старјешина и једну жену. Касније сам сазнао да су то били пуковник Миро Сокић, доктор пуковник Будимир Радуловић и Нормела Шуко, блиска рођака мог пријатеља пуковника Шаћира Комада. Када су наши чувари чули шта ми прича Станковић, наредили су њему и још једном старјешини који је стајао тик до њега да се лицем наслоне на возило. Тада су испалили рафал у њихова леђа и они су пали у крви поред возила. У тренутку сам мислио да су убијени, али сам касније сазнао да су успјели да остану у животу. Од силине трзаја Станковићу је спала блуза. Одмах смо чули оштру команду да се окренемо и легнемо потрбушке на асфалт. Наредних неколико минута, док сам лежао, чујем пуцњеве према зачељу колоне, па глас пуковника Ратка Каталине: "Што убисте човјека?" Потом услиједи још један пуцањ у Ратка. Испод ока, видио сам како је пао на асфалт. Пред сами полазак колоне Ратко ми је дао једну цедуљицу са адресом и телефоном коме да јавим ако он погине, а ја останем жив.

Ускоро је гласила нова наредба да се побију сви у шареним униформама. Тада сам помислио да је дошао крај, јер на мени је била фина шарена униформа коју ми је поклонио генерал Андрија Рашета. Грчевито сам тражио рјешење. Почео сам да се полако кобељам да извадим документа и да их гурнем војнику поред мене. У томе је до мене дошао један младић, у полууниформи, за знаком Патриотске лиге, наслони ми цијев пушке на главу и каже:

"Скидај, нећу да је окрвавим! Касније ћу те убити, када скинеш."

Ја сам се мало придигао како бих извршио наређење. Видим да се ради о крезавом младићу не старијем од двадесет пет година, кестењасте косе, са залисцима, мршав, не баш висок, око 175, у некаквој шареној полууниформи која је изгледа била набављена у неком бутику. На руци му је била зелена трака, знак Патриотске лиге и патике на ногама. Није ми дјеловао као неко ко је образован. Одлучим да ми је мала, али једина шанса да останем жив, да купујем вријеме. Покушавао сам истовремено да са њим комуницирам и да нађем документа и да их непримјетно дотурим војнику до мене. Цијело вријеме ми је држао цијев пушке на глави. Некако успијем извући документа и нешто новца и ставити до војника који их покупи и намигну ми. Био је то један Ром, који је био са мном у камиону. Почео је нервозно да се дере на мене да пожурим, псујући ми све вријеме мајку четничку.

"Брже то, немој да је морам окрвавити!"

Каже ми да он ратује у патикама, а ја имам добре чизме и да и њих изујем. Предложим му да се мијењамо. Био сам савршено миран, као да ми није прислоњена цијев на чело и грчевито сам рачунао на чему још могу купити вријеме. И даље сам лагано скидао све и раскопчавао чизме, када одједном наредба једног од њихових старјешина:

"Доста убијања! Иде УНПРОФОР! Гдје сте били протеклих пет дана када је требало да се освоји Команда?! Уклањај све трагове, иде УНПРОФОР!"

Тај момак је био кратко ошишан, црн, средње висине, прилично његованог изгледа у једнодијелном комбинезону, са патикама на ногама. Касније сам сазнао од некога да је био питомац Војне академије у Рајловцу. Када је био близу мене, онај мој "џелат" га пита:

"Шефе, могу ли још овога да средим?"

"Шта си радио до сада?"

И шутну ону пушку са моје главе, која одлети који метар даље и опали. Тада је пала наредба да устанемо, да се постројимо и да одмах кренемо према Душановом парку. Онај крезо опет на мене, тражи униформу или да ме убије. И, добацих му униформу и чизме. У ствари, то ми је био и спас, јер да сам остао у шареној униформи сигурно се касније не бих добро провео. Када смо кренули, узех са асфалта блузу упуцаног капетана Станковића који је и даље лежао у крви поред возила. Онако бос, у чарапама и доњем вешу по оној срчи, није било згодно. Али, за сада остала је непланирано глава на раменима. Муслимански војници који нису били у нашој пратњи, убрзано су склањали мине и препреке са пута и друге трагове напада и у возила купили мртве и рањене.

Док смо формирали колону, тај њихов старјешина се дерао на своје: "Мајку вам јебем, јесам ли рекао само шарене, а шта сте урадили! Када дође УНПРОФОР знате шта треба радити."

Прво су нас одвели у зграду МУП-а, раздвојили војнике и старјешине. Нас су ставили у неку салу која је личила на већу учионицу. Ту су нас чували, а унутра су улазила разна лица, а међу њима и један кога сам знао, извјесни Зука, некадашњи возач команданта армије генерала Аћића. Тај, чим је ушао, одмах је уперио прст у мене: "Новинари су за све криви!"