Rezime dopisnika “Glasa” iz Dohe: Gorivo za marku, lažni Brazilci i klime koje hlade asfalt
DOHA - Prvih sedam dana u Kataru je “proletelo”, evo uskoro će i kraj drugog kola grupne faze, neki već pakuju kofere za povratak kući pa je vreme i za prvo sumiranje utisaka - onih van terena.
Doha - to vam je ljudi moji Beograd na vodi, pa puta 100. Ma šta 100? 1.000... Na sve strane se gradi, visokih svetlećih zgrada na stotine, kao u Kini, sve izgleda tako blizu, a sve je tako daleko....
Najbolji primer je Lusail, potpuno novi grad ili preciznije rečeno kvart Dohe. Stadion na kojem je Srbija izgubila od Brazila i na kojem će se igrati finale izgleda kao svemirski brod usred pustinje. Oko njega kilometrima nema ništa, osim autoputa i metro stanice, jer ipak ne ide baš da se pešači na plus 30 i bez imalo hlada.
Dakle, ono što su nam pričali kako je u Dohi sve blizu, kako nas čeka spektakularan Mundijal pada u vodu (čitaj: pesak ili prašinu).
Gde god da kreneš udaljenost je od 15 do 30 ili 40 kilometara, kolima malo brže, metroom sporije (to mi tek nije logično, ali tako je).
- Uzalud je litar goriva otprilike jedna marka kad svaki četvrti, peti dan moram da sipam pun rezervoar. Pola dana sam u automobilu - priča mi odbojkaški trener Dragan Đorđević, koji posle Emirata i Kipra “hleb zarađuje” u Kataru.
E, sad ova moja percepcija je iz ugla “običnog čoveka”, a u Dohi su to uglavnom radnici “uvezeni” iz Indije, Pakistana, Šri Lanke...
Isti ti, sada dok traje Mundijal, imaju zadatak da učestvuju u spektaklu obučeni u dresove najboljih svetskih reprezentacija. Među onih 80.000 navijača u žutom protiv Srbije, teško da je bilo više od 10.000 koji imaju pasoš Brazila. Verujte mi, ne želite da doživite u tri ujutro kad se vraćate sa stadiona posle poraza od Brazila da slušate “muziku lažnih Brazilaca”.
Zadužili su neke bubnjeve, trube i kao pošteni radnici odrađuju dnevnicu do kraja i nije bitno gde, ispred stadiona, na stadionu, u metrou....
Ali, ruku na srce, kad stignete do elitnih delova grada sve je fantastično, impresivno, prilagođeno turistima, tu su i plaže i plažni barovi, pa safari, sve što vam je srcu i novčaniku drago....
Znam, interesuje vas kako su Srbi, Englezi i ostali, uprkos strogim pravilima, došli do piva i napravili atmosferu kao na splavovima ili pabovima.
Jednostavno, pokažete pasoš, registrujete se, kao na aerodromu, dobijete osmeh i eto vas kod najskupljeg piva ili džin-tonika u životu. “Hajneken”, 40 maraka, pa ko voli i ima da plati? Nisam ljubitelj piva, ali verujem da je to jedna gajbica kod nas, zar ne?
Hrana? Nema se mnogo vremena za razmišljanje o hrani, ali mora da se pojede nešto.
Ručak za novinare u Medija centru je po principu “Platiš i jedeš koliko možeš”. To zadovoljstvo košta otprilike 30 KM i može da se plati isključivo VISA karticom (sponzor FIFA).
Za sve ostalo morate u prodavnice gde su cene vrlo pristupačne, a kad je frka tu su uvek braća Turci sa kebabom...
Kolege novinari, sem o fudbalu, hrani i pivu, najviše pričaju o klimama koje hlade asfalt. To vam je ona priča: vani sunce, šorts, majica, ideš ulicom, kad odjednom “bije hladno ispod nogu”...
Izgleda fascinirajuće, ali samo kad vidiš prvi put. Bio sam u Kini, video nešto slično u Šenženu, pa mi i nije bilo toliko čudno. Ljudi se snalaze, traže načine za normalan život, a hvala Bogu zahvaljujući nafti imaju čime da se snađu i da plate...
Kad već spominjem Boga - kao neko ko je rođen u Sarajevu, video dosta sveta i naviknut na islamske običaje, ali ovde mi je nekako drugačije - nema velikih minareta na džamijama kao kod nas, izgleda skromnije, ali samo na prvi pogled - ovde je vera svetinja i zaista i bogomolje izgledaju maksimalno dostojanstveno i impresivno.
Ali, ajde da se vratim na Mundijal. Ne mogu da grešim dušu, organizatori se trude maksimalno, volonteri, policajci, svi ljudi sa kojima se susrećemo su veoma ljubazni, predusretljivi, ali..
Nešto jednostavno fali, nije to - to. Sterilno je, to je možda najbolji izraz... Nema onog pravog fudbalskog ambijenta, nema euforije, tenzije ispred stadiona...
Malo su nam je dali Srbi i Argentinci, video sam neke Saudijce kad su pobedili Argentinu kako se voze kroz grad sa zastavama i slave.
I to je to... Dakle, shvatate šta je poruka - ako hoćemo spektakularno finale onda moraju da se sastanu Srbija i Argentina. Samo još da neko pomogne i njima i nama i izbaci ovaj super moćni Brazil. A u gradu gde je litar goriva marka i klime hlade asfalt sve je moguće!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
Galerija
