Могу ли Србима “Новозеланђани” бити “Чилеанци” у Катару: Они знају да побјеђују

“Југославија, Југославија”, орило се са трибина стадиона “Национал” прије три и по деценије у Сантијагу док су нови шампиони свијета поздрављали 70.000 навијача заставом и пјесмом “Од Вардара па до Триглава”. Била је то сцена од које се људи и данас јеже и од које крећу сузе. Некоме од радости, другима због туге јер је успјех омладинске репрезентације Социјалистичке Федеративне Републике Југославије на Свјетском првенству 1987. године у Чилеу најавио почетак, али и крај једне државе, генерације, идеје...

Да би дошли до трона, прошли су сцилу и харибду. Поред квалитета, који је био неоспоран, морале су им се сложити и бројне коцкице. Након рапсодије у групи, избацивања Бразила и Источне Њемачке у нокаут фази, у финалу су чекали Западни Нијемци који су пали након пенал серије.

Била је та генерација зналачки вођена. Након краха омладинске селекције на Европском првенству у Новом Саду и Суботици 1986. године Миљан Миљанић, тада челни човјек југословенског савеза, донио је радикалне одлуке. Клупу је повјерио Мирсаду Фазлагићу који за “Глас Српске” открива како су се калили “Чилеанци”.

- Наша репрезентација из Суботице и Новог Сада ухватила је некако то посљедње мјесто које је водило на Свјетско првенство. Миљан Миљанић казнио је комплетну ту младу репрезентацију и смијенио цијели стручни штаб на челу са Стеваном Ћелетом Вилотићем. Како сам добио отказ у Сарајеву, након пораза у Осијеку, назвао ме је Чича Миљанић три дана касније и рекао ми да преузимам ту селекцију. Касније ми је прикључио инструктора хрватског савеза Мирка Јозића, који ми је био надређени. Ми смо онда стварали нову репрезентацију. Мој једини услов је био да се играчи окупљају сваких 15 дана у другом граду и кроз тај период смо вршили селекцију. Нисам много познавао Бобана, Јарнија, Штимца, Просинечког, Павличића....Тај дио је Јозић добро одрадио - рекао је Фазлагић.

Четири године касније дошло је до присилног растурања те генерације на шта ти момци нису могли утицати. Рат је захватио њихову земљу, али није утицао на њихова пријатељства. Настале су нове селекције, Хрватска, Словенија, БиХ, Македонија, док су Србија и Црна Гора остале у заједници под именом Савезна Република Југославија, да би се и оне касније раздвојиле. Хрватска је на темељима “чилеанске екипе”, уз Звонимира Бобана, Давора Шукера, Роберта Јарнија, Роберта Просинечког, Игора Штимца... дошла до трећег мјеста на Мундијалу у Француској 1998. године. Најбољи играч Мундијалита у Чилеу Роберт Просинечки у разговору за “Глас Српске” оцијенио је да су млади “Чилеанци” просто “надошли” 11 година послије.

- Те 1987. године били смо клинци. Сазрели смо 1998. године у Француској и сигурно нам је то искуство из Чилеа помогло да освојимо бронзу, али и генерално да направимо лијепе каријере. Створила се једна добра генерација. Ти играчи су играли јако озбиљан фудбал у највећим свјетским клубовима - прича Просинечки.

У животу, па тако и у спорту, неке ствари се понављају. Точак (среће) се окреће. Југославија, Србија, да будемо прецизни, није “наплатила своје Чилеанце у Француској”. Једна пречка испријечила се можда највећој утакмици коју је Балкан икад могао видјети...

Осморица из састава који је предводио Вељко Пауновић са тог Мундијалита запутила се у Катар да под вођством једног од највећих мајстора фудбала, којег је дала она велика земља, сада Србији подари можда неко полуфинале или нешто више. Вања Милинковић-Савић, Предраг Рајковић, Милош Вељковић, Срђан Бабић, Андрија Живковић, Немања Максимовић, Марко Грујић и Сергеј Милинковић-Савић освојили су 2015. прво мјесто. Они знају како се постаје свјетски шампион. А важно је рећи – иако нису играли на Новом Зеланду, дио те генерације су и Александар Митровић, Никола Миленковић, Лука Јовић и Саша Лукић.

Међутим, десила се 2015. година. Био је и јун, шућмураст и превртљив, умјесто да се прољеће предаје оно се поигравало и падала је киша готово сваки дан. Та српска дјеца отишла су на Нови Зеланд тихо, некомплетни. Знали смо да су тамо, али... Дешавало се нешто чудно. Побјеђивали су и побјеђивали... Чујеш то свако јутро кад се пробудиш и буде ти супер цијели дан. Постали су тема и у школи и на послу, и на пијаци и у фирми. Постали су најљепши јутарњи програм икад виђен на овим просторима.

Радовали смо се успјеху Србије у фудбалу. Били поносни. То се баш не дешава често. То се готово никад не дешава. И видјело се тада шта овдашњем народу значи фудбал. Колико се воли репрезентација у фудбалу када је нешто позитивно, поштено, лијепо, чисто... Другачије није ни могло код тих дјечака са већ стеченим навикама побјеђивања.

- Тек кад смо дошли до полуфинала схватили смо колико нас људи прате. Цијели Балкан је гледао. Сви су били на ногама. До тада нисмо знали да се то толико прати - признао је за “Глас Српске” Станиша Мандић “Новозеланђанин” из Херцег Новог.

Паралела са “Чилеанцима”. Ни пут до Новог Зеланда није био лак. Плесала је Србија на ивици жилета и елиминације. Мало је фалило да уопште не виде Свјетско првенство. Не заборавља то Станиша.

- У елитној рунди квалификација прво смо изгубили од Турске, па смо прошли захваљујући гол-разлици. Потом смо се квалификовали на Европско првенство, гдје смо у надокнади против Бугара успјели проћи на Свјетско првенство па смо на Мундијалиту поражени од Уругваја у првом сусрету. Било је турбулентно, али снага тима је то изнијела. Никоме нисмо дозвољавали да буде бољи од нас. Против кога год смо играли знали смо да смо у егалу или чак да смо бољи. Нико нас није надиграо - рекао је Мандић.

У финалу су побиједили Бразил. У тој екипи играо је Арсеналов Габријел Жезус и он ће бити једини играч у сениорском тиму Бразила на СП у Катару које почиње у недјељу.

С друге стране, “осморица младих” из састава који је предводио Вељко Пауновић са тог Мундијалита запутила се у Катар да под вођством једног од највећих мајстора фудбала, којег је дала она велика земља са почетка ове приче, сада Србији подари можда неко полуфинале или нешто више.

Вања Милинковић-Савић, Предраг Рајковић, Милош Вељковић, Срђан Бабић, Андрија Живковић, Немања Максимовић, Марко Грујић и Сергеј Милинковић-Савић освојили су прво мјесто. Они знају како се побјеђује. И постаје свјетски шампион.

А важно је рећи – иако нису играли на Новом Зеланду, дио те генерације су и Александар Митровић, Никола Миленковић, Лука Јовић и Саша Лукић.

Станишин пут

“Новозеланђанин” који је начео Бразил промијенио је држављанство. Станиша Мандић недуго послије Мундијалита прихватио је да игра за Црну Гору.

- Био сам четири године у дресу “орлова”. Дао сам неки свој допринос, сви знају колики. Послије се промијенио селектор и ја нисам видио своју шансу. Мене су звали Вељко Пауновић и Марко Митровић. Дошао сам у Србију из кадета, добио сам држављанство. Они су ме селектирали, код њих сам играо најбољи фудбал. Када су они отишли, то је мени био знак да нешто није ок. Послије се промијенио селектор. Није ме видио у својим плановима. Звала ме је земља у којој сам рођен и дали су ми шансу. Зашто да не прихватим - објаснио је Мандић.

Још један флешбек

Јун је. Овај пут сунчан и паклено врућ. Година је 1990. Фиренца. Мјесто дешавања стадион “Артемио Франки”. Четвртфинале “најфудбалскијег” Мундијала икада. Тих 120 минута измучило је све. И тркаче и мајсторе и публику и судије. Пенали одлучују. Југославија иако са 10 играча, јер је Рефик Шабанаџовић негдје у тунелу откако му се зацрвенило пред очима након што му је арбитар Курт Ретлисбергер показао картон те боје, држи у шаци првака свијета Аргентину.

Први казнени ударац изводи један од највећих мајстора фудбала које је дала она велика земља са почетка ове приче - Драган Стојковић Пикси. ПРЕЧКА?! Боже, ако је он промашио, шта остали да траже...

Нажалост, испоставило се као тачно...Са сузама у очима “десетка” Југославије дочекала је крај... Вратиће се негдје, мора...

Поглед на сат

Осам година због којекаквих санкција Драган је чекао срећу. И гледао је на сат у Лансу против “Маншафта” након гола за 2:0. Нијемци увијек побјеђују и кад одиграју неријешено. Завршило је 2:2.

Још није дошло вријеме за наплату. Осам дана касније сурово ће се у то увјерити. Поново је звонила пречка. Овај пут Мијатовићева. Још се тресе на том грозном “Мунисипалу” у Тулузу. Поново је био јун.

Стојковић је поново остао празних шака, а с њим и “југословенски Чилеанци” Драгоје Лековић, Бранко Брновић и Предраг Мијатовић - творац “мита о пречки”.

Доста је пречки

Драган Стојковић Пикси обећао је пласман на Свјетско првенство у Катар. Обећао је да ће Србија играти лијепо на том путу и испунио је све. Да ли сте му вјеровали? Једном приликом је рекао да најбоље чува за Мундијал. Да ли му вјерујете сад? Да ли је дошло вријеме да лопта умјесто стативе и пречке заврши у мрежи.

- Репрезентација Србије има селектора који је све промијенио. Са Пиксијем су добили самопоуздање. “Орлови” играју заиста лијеп фудбал. Он је посложио све те сјајне играче који играју у великим клубовима. Србија је прије Пиксија имала појединце, а сада су екипа. Показаним у квалификацијама и против Португалије, на Србију се мора озбиљно рачунати. Имају тешку групу. Бразил је по мени фаворит за освајање Мундијала. Швајцарци су увијек незгодни. Мислим да ће “орлови” проћи, а послије тога у нокаут фази све је могуће. Сигурно ће помоћи и то што у саставу имају играче који су на Новом Зеланду били свјетски прваци. То је једна добра група момака уз ове нешто старије, то је добар спој. Пикси је то увидио, направио и одличну атмосферу што је врло битно - констатује Просинечки, Стојковићев саиграч са Мундијала од милоште по “Панинијевом” албуму званог “Италија '90”.

Мирсад Фазлагић такође вјерује у Стојковића. Истиче да је он тај који би “орлове” могао повести из групе у одлучујуће битке.

- Добитна комбинација је независност селектора да му нико не намеће мишљење. Није могао доћи бољи човјек од Пиксија са таквим играчким, тренерским искуством. “Момци из Новог Зеланда” имају велике амбиције, Стојковић је такође одувијек био амбициозан. Пуно је већи играч био од свих момака из актуелног играчког састава. Све су карте на страни успјеха. Окосница тима су два нападача, Александар Митровић и Душан Влаховић, они вуку кола напријед, од њих и Душана Тадића све зависи - процјењује Фазлагић.

Станиша Мандић због промјене држављанства никад више неће у националном тиму заиграти са својим вршњацима, али ће бити уз њих.

- Колико год да их је остало увијек их је лијепо видјети да су наставили да се боре за репрезентацију. Ипак смо ми били генерација која је освојила то злато. Остали смо у добрим односима. Сви су један за другог, нико не искаче, прави су тим. Искрено мислим да могу да направе јако добар резултат. Знате шта бих волио, да освоје то, ако је могуће. Стасали су. Мислим да је сад право вријеме да се направи нешто на Мундијалу, да се остави неки траг – истакао је Мандић.

“Новозеланђане” веже нераскидива нит, баш као и “Чилеанце”. Из Загреба нам је то потврдио Роберт Просинечки.

- Ми смо увијек остали добри. Са овим момцима који живе овдје у Хрватској, често се и видим. Кад год се сретнемо, увијек се залије као у оној Бајагиној пјесми – признао је Просинечки.

Букти нада да ћемо за Никољдан, када нас половина буде славила, а ова друга половина била у гостима, имати прилику за додатно славље. Дан послије финала Мундијала да их дочекамо када славимо великог српског свеца. Да за трпезу дођу са “Богињом”, да их дочекамо као богове.

Сан? Да, имамо право на то! Нада, да, имамо право да се надамо, да се “ложимо” и пратимо знакове поред пута. Има их много. Чиле – Француска, Нови Зеланд – Катар.

Довољно?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.